(Фото: srpskoblago.rs)
(Фото: srpskoblago.rs)

Сремски добровољачки одред у одбрани Београда

Овај осврт написан је без намере да се њиме задире у садржину породичних успомена које су господину Б. Субашићу послужиле за писање текста “Сам зауставио цео аустроугарски пук!”, објављеног у рубрици “Хроника”.

Сремски добровољачки одред у почетку

Радосав Ђокић, један од до­бро­вољаца са самог почетка рата, сведочи да је већ средином августа 1914. године, после краћег лечења у Врњачкој Бањи, ушао у састав Сремског добровољачког одреда, који је тада био “под личном командом” мајора Свете Ђукића, команданта 1. ба­та­љо­на 7. пешадијског пука првог позива. Патроле од по два-три добро­вољца одмах су отпочеле са извиђањем на левој обали Са­ве. “Но­ћу се пребацујемо преко Саве, пробијамо се између не­при­јатељ­ских ровова, да би се домогли Бежанијске косе ради утврђи­вања стања аустријске артиљерије. Задатак је био да при повра­т­ку уг­ра­бимо по једног или два војника, од којих би наша ко­манда са­знала стање непријатеља и намере према Београду. Враћали смо се пре сванућа да бисмо могли несметано прећи Саву. Задат­ке смо извршавали са мало губитака. Од девет ова­к­вих патрола са­мо је је­дан добровољац погинуо” (Добровољци у ратовима 1912-1918, Београд 1971, 55-61).

У ноћи кад је започета српска офанзива у Срему (6. септембра 1914: Прва армија “на правац Рума-Митровица”, а Тимочка дивизија првог позива Друге армије према Сремској Митровици, зарад “демонстрације”), чамцима је са Аде Циганлије пребачен преко Саве и цео Сремски добро­во­ља­чки одред; тада је у њему било деведесет два борца. Заједно са њима наступала је и једна чета из састава 7. пука. “Јуриш у аус­три­ј­ске ровове бомбама и бајонетима. Аустријанци дају отпор, али не и успешан. Они што нису успели да побегну, заробљени су. Уз успут­ну борбу уђемо први пут у Земун у 11 часова пре подне. Друге наше јединице продру на Бежанијску косу. Народ је одушевљен: чашћење и гошћење, грљење, љубљење и весеље. Моја јединица продужава према Батајници, Новој и Старој Пазови. Други дан по­сле заузећа Земуна наши понтонирци су подигли понтонски мост преко Саве код старог жељезничког моста, те преко њега пређе и наша коњица и још пешадије. Са Дунава аустријски мони­тори ту­ку артиљеријом Земун и Земунско поље. Заузети терен у Сре­му др­жали смо до 3. септембра (16. по новом кален­дару – ИП), кад је Врховна команда наредила повлачење на старе положаје.

Многе породице Срба из околних села и Земуна пошле су са нама у Србију, а 85 младића, а и мало старијих, ступише у наш Сремски добровољачки одред”. Десетак дана касније српска војска по­но­во је прешла Саву и, наишавши на слабе аустријске сна­ге, успе­ла да и други пут уђе у Земун, без губитака. “Наши добро­вољци Земунци почну звонити на свим црквама и звонили су све дотле док се није зачуло звоњење са Саборне цркве у Београду. На­ше формације ишле су до Батајнице, али је опет стигло наре­ђе­ње да се повучемо, што смо и учинили” (Исто, 55-59).

О добровољцима који су у Србију прешли непосредно по окон­чању неуспешног прелаза српске војске у Срем, почетком сеп­тембра 1914. године, нема много података; овде свакако треба свр­стати четворицу момака из Шашинаца које је Радован Ср­дић упи­сао у “своје” спискове с назнаком “препливао Са­ву” (Р. Срдић, Битка на Легету, Неготин 1994, 72-75). То су:

Маленковић, Стеван борац

Милутиновић, Лазар неборац

Милутиновић, Стеван неборац

Срдић, Здравко Рајков борац.

У малобројним записима о Сремском добровољачком одреду нашли смо само имена петорице добровољаца из Срема:

Светислав Крстић-Лала, из Шимановаца (1896), ђак

Ђорђе Буровац, из Земуна, ђак

Жарко Чукуров(ић), из Прогара (1898)

Радован Караксандић, “син равног Срема”

Богдан Смиљанић, из Земуна (1896), свршени гимназијалац, с још три брата: један је био обућарски калфа, а двојица земљо­рад­ници.

У свим поменутим записима остало је сачувано свега тридесет име­на осталих добровољаца из Сремског одреда (мада сви ни­су Сремци), и ми их пре­но­симо овде:

Мирослав Голубовић-Мирко, из Бео­града ђак VI разреда гимназије

Светислав Милутиновић-Пиколо, из Бе­о­г­рада ђак V разреда гим­назије

Стојан Стокић, из Београда ђак VI разреда гимназије

Душан Вујић (1901), из Београда ђак Прве мушке гимназије

Војислав Ђорђевић (1901), из Београда ђак Прве мушке гимназије

Јован Станић (1903), из Београда ђак Прве мушке гимназије

Велимир Животић-Сељак (1898), из Саранова код Раче Крагује­вачке браварски шегрт

Радивој Милошевић (1899), из Београда

Милош Милошевић (1896), из Београда погинуо

Тешимир Лозић, из Београда

Шефкет Халиловић, из Куманова

Мирко Илић (1897), из Книна

Томо Војиновић, из Книна

Живко Кезић, потпоручник

Миле Вуксановић, (можда Милан Вуксановић из Сремске Митровице)

Жика Јелић, четник, погинуо

Радосав Ђокић

Стева Бата

Сава Петровић-Геја

Никола Војиновић-Коњ

Живко Димитријевић

Манојло Медић-Мане, месар

Јохан Гринвалд, из Горње Аустрије, погинуо

Михел Шварц, из Угарске

Миливоје Живановић (1900-1976), из Пожаревца, потоњи глумац

Душан-Мајка, фијакериста

Срђан, кувар у Одреду

Пуља

Буца берберин на Чубури

Петар Мацић, четник, погинуо

Милорад Грујић, погинуо

Чедомир Несторовић, погинуо.

Записи о Сремском добровољачком одреду

Сачувано је неколико мање или више уопштених записа о Сремском добровољачком одреду, али се, без обзира на то што је вид­љи­во да су његови припадници учествовали у борбама и, по прет­по­ставци, у тим борбама гинули, не може пратити како је попу­ња­ван. Само се на једном месту говори о томе, но и то је недово­љ­но да се види како је Одред стигао до бројног стања у свом пос­ле­д­њем бор­беном окршају за одбрану Београда, на Дунавском ке­ју. Не ка­зу­је много ни Ђокићев запис да је “време пролазило у миру а Срем­ски добровољачки одред се све више појачавао, јер су при­сти­зали нови добровољци из свих крајева земље. Обука је настав­љена и до­бровољци су постали прилично добро обучени војници. У одре­ду су били скоро све сами омладинци, понети идејом о сло­боди. Сви су очекивали одлу­чу­ју­ћи окр­шај, а он је дошао тек иду­ће јесени” (Светислав Милутиновић, Последњи браниоци Београда, Зборник радова “Агонија Београда у Светском рату”, Београд 1931, 138-174).

Пуковник у пензији Радисав Ристић пише, у нашем времену, да “кад су се српске снаге, због тешке ситуације на Дрини, повлачиле из Срема, са јединицама из састава Команде одбране Београда повлачило се и доста Сремаца. Били су то углавном мла­ди људи, међу којима је било и непунолетних дечака, недора­слих да носе оружје. И управо та голобрада младост била је нај­упо­р­нија у захтевима да, с пушком у руци, заједно са својим очевима и дедовима, бране свој главни град и српску отаџбину, без обзира (на то) што им закон о мобилизацији није дозвољавао да стану у вој­нички строј. Заједно са својим вршњацима из Бео­гра­да, млади Сремци су на све начине настојали да се, као добро­вољ­ци, прик­љу­че јединицама које су држале положаје око Београда. Најче­шће су, међутим, одбијани с образложењем да још ни фактички ни психички нису кадри да се ухвате укоштац са ратним недаћама и изазовима. Неки официри и комите претили су им чак и батинама уколико се поново појаве са сличним зах­те­вом. На њихову срећу, наишли су на Игњата Кирхнера, пре­беглог аустроугар­ског официра, који је војничку каријеру у срп­ској војсци почео као добровољац у станичној чети. Његовом искусном оку и војни­чком инстинкту није промакло одушевљење младића који су изра­жавали жељу да ступе у редове доброво­ља­ца. На његово инсис­ти­рање њих тридесетак и званично су по­стали добровољци. Бројно стање младих добровољаца се, после тога, из дана у дан повећа­ва­ло” (Р. Ристић, Добровољци у одбрани Београда 1914-1915. године, Добровољачки гласник број 6 Година V, Београд 1995, 39).

И сам добровољац, Игњат Кирхнер (рођен 1887. у Малом Бечкереку, у Румунији, погинуо 1944. у Београду, у “савезничком” бомбардовању), будући командант Одре­да, почео је да стиче ратно искуство предводећи двадесетак добр­о­вољаца у једној, са војничког гледишта, дрској операцији на аус­тро­угарској савској обали. Та је група, наиме, заузела аус­триј­ску караулу на савском мосту и уништила рефлектор којим је непри­јатељ снажно осветљавао српску обалу. Наредних неколи­ко ме­се­ци, до ослобођења Србије, ови добровољци учествовали су у свим борбеним активностима везаним за одбрану Београда. “Одбијали су нападе и покушаје непријатеља да се домогне десне обале, отварали ватру на мониторе и друге пловне јединице са којих је деј­ствовано на српске положаје и учествовали у бројним диверзант­ским акцијама у позадини и на положајима аустроугарске војске. Та дејства добровољаца трајала су до краја новембра 1914. годи­не”, када су се трупе Одбране Београда повукле према Космају; и тамо, у оквиру Колубарске битке, добровољци су до­при­нели побе­ди српске војске и протеривању Аустријанаца и Маџара из Ср­бије (Исто, 40-41).

До јесени 1915. године Србијом је владало привидно затишје, али “добровољци нису имали времена за озбиљнији предах. Њихо­ви редови су свакодневно попуњавани новим љдима који ни по ком основу нису подлегали закону о мобилизацији”. Одред под Кирхнеровом командом држао је положаје на Ади Циганлији, а кад је у њега ушло и стотинак дечака који су, као прекобројни, одбијени на конкурсу за пријем у подофи­цирску школу, српска Врховна команда одобрила је 26. маја 1915. године “да се од добровољаца на савским адама и од добровољаца које је управа Са­веза (добровољаца – ИП) накнадно прикупила, образује посебан добровољачки одред” (Исто, 42).

Из Ристићевог текста сазнајемо и да је, према необјављеним белешкама Радосава Ђокића, једног од добровољаца у Одреду, “после повлачења српских трупа из Срема септембра 1914. године… на обезбеђењу десне обале Саве, на подручју Аде Циганлије, било 105 добровољаца”. На њиховом челу већ тада се налазио Иг­њат Кирхнер, а према Ристићевим сазнањима, “нема сумње да је у овој добровољачкој јединици било највише Сремаца” (Исто, 42-43).

Свој опширнији мемоарски запис из 1931. године о последњим браниоцима Београда, новинар Светислав Милутиновић­-Пиколо, некадашњи добровољац у Срем­ском добро­воља­чком од­реду, закључио је запажањем да “можда би се огрешили, ако у при­лог историји новог Београда не би, бар у кратким по­те­зи­ма, опи­сали постанак »Сремског« и »Банатског« одреда, који ос­та­до­ше за увек под зидинама Београда”. Део тог записа објав­љен је под ме­ђунасловом Одред који је цео изгинуо бранећи Бе­оград 24. септе­м­бра 1915. године, и он, уз неопходна скраћивања и напомену да су да­туми написани по старом календару, гласи:

“У почетку рата Банатски одред био је бројно већи… Банатском одреду стављено је у задатак, да са ада брани десну обалу Ду­нава од непријатељске најезде са панчевачке стране, а у случају офанзиве да, као крстареће одељење, оперише по Банату.

Сремски одред био је у почетку бројно мањи. Он је имао свега 30 бораца и био је упућен на Аду Циганлију, да под командом та­дашњег мајора г. Свет. Ђукића, заједно са седмим пуком првог позива, брани чукарички друм, а у случају офанзиве да и он као и Банатски одред крстари по Срему. (Одред је 1914. год. крс­та­рио између села Војке и Нови Бановци). Овим одредом у почет­ку је командовао четнички војвода г. Петковић… (а касније) Од­ред узима у своје руке дотадашњи четник-добровољац, г. Игњат Кирхнер, бивши аустро-угарски поручник и велики српски патриота.

Од тада почиње јуначка каријера овог малог Одреда. У августу 1914. године господин Кирхнер са двадесетпеторицом својих четника (међу којима су били најхрабрији пок. Стева Бата и г. Са­ва Петровић-Геја) без ичије помоћи заузима караулу на савском гвозденом мосту са леве обале Саве. Ово је био први прелаз наше војске на аустријску територију преко Саве… Одред је напустио караулу тек онда, када су аустријски војници први пут ушли у Београд.

Од тада одред се са успехом бори код Космаја, на Парцанима, у Раковици, одгони непријатеља преко Саве и узима учешћа у осва­јању Аде Циганлије и »Винтерштата« (како су га назвали Аустријанци, а заправо Зимовника – ИП). На овим двема адама »Срем­ски одред« постаје страх и трепет Аустријанаца и будна стража Београда и Чукарице све до 19. септембра 1915. године, када по наредби команданта Одбране Београда одлази у горњи део београдске Тврђаве да смени две чете кадровског пука.

Као административна јединица Одред је постао тек првог јуна 1915. год(ине). Тада је добио и своју заставу, једну од најстари­јих српских застава, коју је г. Кирхнер пренео на Крф и донео на­траг у Београд…

Од 19. септембра 1915. год(ине), на пет дана пред своју јунач­ку погибију »Сремски одред« добива сасвим другу форму: бива повећан младићима који су у Скопљу полагали испит за пријем у подофицирску школу, па су као прекобројни одбивени. Око две стотине педесет здравих младића испод 18 година, из срца Шума­дије, ступају као добровољци у »Сремски одред« да младим живо­тима бране своју престоницу. Одред броји тада равно три стотине четрдесет бораца и постаје полубатаљон. За командира прве чете поставља се поручник г. Милутин Станић а за водника потпоруч-­ник г. Живко Кезић. Остала водничка места попуњавају подофи­цири из X и VII пешадијског пука.

Под командом г. Кирхнера Одред ступа у борбу на Дунав­ском кеју 24. септембра у три часа изјутра, када сви официри, изу­зев г. Кезића који после преузима команду, би­ва­ју тешко рањени, а од четника остаје и данас их има (1931. године – ИП) свега око педесет у животу. Остали су своје кости узидали у темеље нове југо­сло­венске пре­стонице.

Ето, тако је постао и 24. септембра 1915. године у зору нестао скоро заборављени јуначки Сремски одред, један од главних стубова Одбране Београда…” (Св. Милутиновић, Наведени рад, 167-174).

Напред у славу

Сремски добровољачки одред борио се на градском пододсеку београдског одсека одбрамбеног фронта, за­је­д­но са Комбинованим одредом од шест батаљона и Одредом београдских жандарма (Војна енциклопедија књига 1, Друго издање, одредница БЕОГРАД, Историја, Операције око Београда 1915, Београд 1970, 569). У тренутку кад је преформиран у по­лу­ба­таљон и пребачен у одбрану на Дунавском кеју, сваки доброво­љац добио је по 250 метака, две до четири бомбе и по два завоја.

Према запису Живка Кезића о учешћу Сремског добровољачког одреда у одбрани Београда, “скоро цела наша слаба снага ангажована је у прве борбене редове. Резерве врло мало. Градски подотсек, под командом потпуковника г. Миливоја Момчиловића (троструког витеза Карађорђеве звезде, потоњег ђенерала – ИП), имао је у то време само »Сремски добровољачки одред«, састављен од голобрадих младића и старих четника са свих страна наше јуна­ч­ке земље. Пошли су добровољно, узели светло оружје и ако нису би­ли у обавези, и решили се сви као један, да пре изгину него да до­зволе да преко њих живих пређе насилник и пороби њихову ле­пу Отаџбину. Сремски одред бројао је свега 360 пушака, а био је за­клоњен у робијашким ћелијама у Горњој тврђави, испред »Са­хат Куле«. 24. септембра, око 2 сата после пола ноћи… не­при­јатељ (је) успео да се пребаци преко Дунава и да овлада насипом на ко­ме је железничка пруга-Јалија-Кланица” (Ж. Ј. Кезић, Борба са непријатељем по београдским улицама, Зборник радова “Агонија Београда у Светском рату”, Београд 1931, 106-107).

Заправо, напад здружених аустроугарских и немачких војних снага отпо­чео је 23. септембра/6. октобра 1915. године у раним поподневним часовима, да би један аустроугарски корпус успео да наредног да­на, у зору, уђе у Београд код Куле Небојше. “Искрца­в­ши се на де­сну обалу уз осетне губитке, ти делови везали су за се­бе” две срп­ске чете и “омогућили да се на источном делу Јалије (Је­врејске ма­ле – ИП) и Дунавског кеја искрцају нове (аустро­у­га­р­ске) сна­ге, које су затим продрле до насипа и железничке пруге” и тамо заробиле седамдесетак војника. “Командант Ком­би­нованог пука пуковник Душан Туфег­џић (1873-1923) увео је… у борбу преостале делове батаљона и Сремски добровољачки одред, који су, после не­ко­лико јуриша, заузели насип и железничку пругу у рејону кафа­не Шаран, на крају Дубровачке улице, а потом код Стругаре одби­ли напад једног (противничког) батаљона… и од­ба­ци­ли га према ке­ју” (Војна енциклопедија, Наведена одредница).

Или, како то детаљно описује Живан Кезић, “крете се Одред, и­за­ђе на Велики Кале­мег­дан, затим поред кафане »Српски Краљ«, поред реалке… ка Јеврејској Мали. Успут трпимо губит­ке. Али ћу­те и рањени и контузовани; ни један глас се не чује. Једино се гледало, да се што пре дочепамо железничке пруге и Дунавског Кеја. Око три сата по поноћи… стигосмо до првих ре­до­ва кућа на Јалији. Све су у пламену. Пролаза за пругу желе­зни­чку нигде. Направисмо мали пролаз уклањањем цигаља и до­го­ре­вајућег мате­ријала… скуписмо се и, пошто смо се уредили за напад, кретосмо као тигрови. Храбри добровољци показаше и овде своју мушкост, показаше се достојни својих пре­дака, који су још 1804. године, под вођством великог Вожда Карађорђа на­па­да­ли на тврде зидине бе­лога Београда. Без и једне речи, без пу­ца­ња и ларме, поскидаше бајонете са својих пушака, повадише каме из тозлука, страшне че­твртасте бомбе одшрафише и на знак пиштаљке засветли цела линија поред железничке пруге као муња пред велику буру. На­ста­де бљесак, затим потмула тутњава, одмах затим затресе се зе­мља, па и цела Јеврејска Мала. Зачу се једно кратко али громко »У-р-а!« Наста клање и јаук. За минут један стиша се све. Храбри добровољци постадоше господари желез­ни­чке пруге… Лево и де­сно исправише се линије одбране, ухватисмо везу и тада отпоче стра­шна и незапамћена борба” (Ж. Кезић, Наведени рад, 107-109).

Жика Живуловић (1921-2001) пише да је у јуриш први кренуо Кир­х­нер, “са одшрафљеним бомбама у рукама, као да је хтео да својим телом заклони своје дечаке и момчиће, од којих је већина имала између 16 и 18 година. Падали су на том брисаном простору и ва­ља­ли се, дизали се и посртали, остављали мртве и рањене док ни­су по­дишли насипу… Железнички насип од кафане Златни шаран до Кнез Михаиловог венца запоседнут је уз страховито вели­ке гу­би­т­ке. Готово половина одреда је избачена из строја. Игњат Кирх­нер је у јуришу био тешко рањен. Стављајући живот на коцку, Ми­ле Вук­сановић (можда се ради о Милану Вуксановићу из Сремске Ми­тровице – ИП) је допузао до њега и извукао га са попришта. Био је тешко рањен и командир 1. чете поручник Милутин Ста­нић. Од о­фи­цира је једини остао потпоручник Живко Кезић, који је пре­узео команду над преосталим добро­вољ­цима. Највише је из­гинуло пито­маца. Ступивши у Сремски одред петнаестак дана пред напад, нису имали времена да савладају ни најпотребнију обуку. Навук­ли су у­ниформе и примили пушке, које су једино умели да напуне и ис­па­ле. Многима је у руци експлодирала бомба, јер нису стигли да до­бро науче како се њоме барата. Срљали су не закла­ња­јући се, као да нису знали за страх. И гинули немилице” (Ж. Живуловић, Тако је почео напад на Београд, Добровољачки гласник број 6, година V, Београд 1995, 54).

Биле су велике и аустроугарске и немачке жртве. Ристић наво­ди да су јуриши сремских добровољаца, “без икаквог претери­вања речено, превазилазили све дотле позна­те подвиге и границе људске издржљивости. Мада исцрпљени, гладни и неиспавани, без довољно пушчане муниције и ручних бомби, с бајонетом на пу­ш­ка­ма, јуришали су као осице на непријатеља. Забележено је да су добровољци у једном од таквих јуриша код Прометне банке из­бацили из строја близу 300 немачких војника” (Р. Ристић, Наведени рад, 44).

Аустроугари и Немци су до зоре појачали своје ефективе и по­ново заузели железни­чки насип, али су, због великих губитака изазваних српском артиљеријском ватром, обуставили даље прево­ђење својих трупа. “Због блиског додира ниједна страна није мо­гла да се ко­ри­сти артиљеријском ватром. Сем тога, аустроугарске једи­ни­це су оскудевале у муницији, а Срби, због дејства аустро­у­га­р­ске ар­ти­љерије, нису могли на време да привуку појачања”. На­и­ме, је­дан батаљон упућен са Бањице потпао је под артиљеријску ва­тру и с тешким губицима био избачен из борбе, док је батаљон упућен са Торлака тешком муком стигао на источни крај Дунав­ског ке­ја­ (Војна енциклопедија, Наведена одредница, 569). У међувремену, српска артиљерија је “тукла све дот­ле, до­кле није и сама уништена. Кад је већ постала неспособна за дуел са стра­шним оруђима нападача, сва је одбрана прешла на танке пушке, бајонете и страшне ручне бомбе. Наша посада, за­к­ло­њена иза же­лезничког насипа и пруге, нишани и гађа чамце, шлепове, мотор­не чамце и мале бродове, који превозе у масама не­при­ја­тељску војску, али је зрно танке пушке и сувише слабо, да че­лик пробије” (Ж. Кезић, Наведени рад, 110).

“Око 14 часова уведен је у борбу и жандармеријски одред, и у нападу на Јалију изгубио је половину људства”. У међувремену, ау­строугарска флотила је непосредним дејством својих четирију монитора “претворила српске положаје у Банатској улици и њеној позадини у рушевине, где је командант 2. батаљона 10. пука, мајор Драгутин Гавриловић (1882-1945), прикупио своја три вода, два вода 3. батаљона (и) делове Сремског добровољачког одреда. Са­куп­љеним војницима мајор Гавриловић је тада, на свега пола сата пре одлучујућег српског јуриша, издао ону добро познату запо­вест, записану по сећању српског официра Ђорђа Себастијана Роша (1896-1977), чији је отац по рођењу Немац:

“Војници, тачно у три сата непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за Краља и Отаџбину. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје… Зато напред, у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!”

Није успео јуриш ових јединица да се са раздаљине од свега тридесет метара заузме насип, и у том јуришу већина српских ратни­ка нашла је смрт; међу њима и припадници Сремског доброво­ља­чког одреда. Према сведочењу резервног инжењеријског пот­пу­ков­ника Здравка Васковића, командира Пионирске чете која је притекла у помоћ као последња резерва у Одбрани Београда, “наша пешадија, Сремачки добровољци и жандармерија примили су на себе прве ударе и водили очајне борбе на првим поло­жа­ји­ма… Случај је хтео да сам баш наишао… на Сремски добро­воља­чки одред у Банатској улици, где сам нашао његовог последњег командира и јединог још преосталог официра, храброг пору­ч­ни­ка г. Живана Кезића. Од оне храбре посаде, која већ пуних 15 сати одолева навали непријатеља, остали су само остатци. Сремски од­ред је тако рећи уништен, то се исто може рећи и за 2 бат(аљон) Џ кадровског пука, жандармерија у колико није изгинула, растро­је­на, а као последица свега тога остали су велики простори фронта потпуно празни. Маса мртвих по улицама, по двориштима и по ро­вовима, а они што су остали у животу после те страшне борбе, ви­ше нису личили на људе већ на авети. Сваки је изгледао као да је не­ким огњем спржен, а млада лица изгледала су као код стара­ца. Живци су код њих били искидани и сваки је имао неки унезве­ре­ни поглед, који је одавао душевне муке, које су ти људи прежи­ве­ли. Било је призора, које ни најбујнија машта није у стању за­мис­ли­ти… У… узаном рову били су један преко другог испрету­рани мрт­ви и смртно рањени војници, тако да су фор­мал­но зарав­ни­ли сво­јим телима ров из кога су се живи још тако јуначки борили…

Мртви: Сремци, жандари, пешаци лежали су несахрањени као оборено дрвеће по улицама, а рањеници у најбољем случају ако су се могли склонити иза каквог јачег зида. Нити је имао ко да их износи, нити их је од артилериске ватре могао неко изнети. Војници разних јединица измешани и по групицама, шћућурени иза зак­ло­на водили су сами борбу, јер официра готово више није ни би­ло, не­ки изгинули, а неки рањени” (З. Васковић, Последња резерва одбране Београда 1915. год. Наведени Зборник, стране 434-448).

И поред тога што је исте вечери браниоцима Београда стигао у помоћ 14. пешадијски пук, наде у војнички успех већ су биле истањене. Кезић о томе бележи и следеће: “Око три сата после по­ла но­ћи, на знак трубача, кренули смо у напад. У средини линије био је »Сремски добровољачки одред«, десно 14. пук и лево че­те из 10. кадров­ског пука и једна чета из VII пука II позива… Напад није успео. Вратили смо се на полазни положај и ту сачекасмо 25. сеп­тембар, трагични дан наш и наше престонице”.

За Одред трагично је било што је и муниције понестајало. “Та нас вест уби! Рат је рат, али кад имамо доста џебане и сигурно оруж­је, лако нам је положај држати… Наредник, добровољац, син рав­нога Срема, Радован Караксандић, када је чуо за ово, скочио је и кроз највећи пакао отишао са неколико добровољаца, пронашао муницију и донео кроз порушене куће. Ситуација је била спа­сена; фишеклије и реденици били су попуњени и борба је про­ду­жена. Целога дана, 25. септембра, вршен је јуриш за јуришом, на­пад за нападом, али без успеха. Пред само вече, 26. септембра, када сунце поче да заходи иза Фрушке Горе, наш Београд, кога смо до крај­њих граница моћи бранили, паде у руке непријатеља. На фронту 14. пука, у улици Дубровачкој, прште тврда брана, сна­жна бујица аустро-угарске и немачке војске крете улицама, и ми се морадо­смо провлачити кроз рушевине. Напустили смо Дунав­ски Кеј, пун мртвих и тешко рањених наших најбољих јунака… Банатска ули­ца је постала мртвачница нашега Сремског доброво­љачког одре­да” (Ж. Кезић, Наведени рад, 114-116).

Током целе ноћи и наредног дана (26. септембра/9. октобра), београдским улицама трајало је повлачење преживелих бранилаца, и кадроваца, и другопозиваца, и добровољаца, и жандара, стал­но под борбом. Понегде су подизали барикаде да би се одр­жа­ли пред непријатељским нападима; чешће су се, у отворе­ним ули­чним борбама, повлачили пред својим гониоцима или су их повре­мено и привремено потискивали; стизали су до Славије, враћали се до Лондона и до Балкана, да би се опет повлачили на раније по­ложаје. Како већ целих двадесет четири сата нису имали било ка­к­вих контаката са неком од српских команди, сматрали су да је већ све изгубљено “и да нам је суђено да своје изломљене кости ос­тавимо овде по улицама београдским”. А кад је већ тако, оцењено је да ће бити најкорисније “да полако одступамо и да се у одсту­па­њу боримо, све дотле док не дођемо у додир и везу са нашим тру­пама… Тек у селу Кумодражу дознадосмо где се наша војска на­ла­зи и где је штаб нашег Комбинованог Одреда Одбране Београда”. Тамо су и сазнали да је на почетку истог тог дана, 9. октобра, око два сата после поноћи, командант Одбране Бео­гра­да наредио да се трупе повуку из Београда. Тим чином означен је и почетак ве­ли­ке српске голготе до Крфа.

Пуковник Туфегџић, командант Одреда, изненађен појавом преживелих ратника, за које се веровало да су сви изгинули на Дунавском кеју, обратио се “уморним и од пуцњаве потпуно оглуве­лим остацима Сремског добровољачког одреда, војницима раз­них јединица и неколицини жандара”, тим последњим бранио­ци­ма Бе­ограда:

“Храбри четници и добровољци, војници разних пукова и жан­дарми, командири, водници и десетари, ја вам се дивим, ја вам свима захваљујем на вашем раду и срчаности. Ви сте дали више него што се је могло дати, ваш је рад учинио много кори­сти нашим трупама, нашим избеглицама и нашем пре­осталом држав­ном и приват­ном богатству, које је под вашом заш­титом на време могло бити спасено и уклоњено из Београда. Погинулима друговима вашим на обали плавог Дунава нека је слава, а вама жи­вима вечита хвала”(46).

Кезић се на Торлаку срео и са ђенералом Михаилом Живковићем (1856-1930), командантом Одбране Београда. Ђенерал му је, према Милутиновићевом сведочењу, тада рекао: “Кезићу, ја сам вама, вашим добровољцима и жандармима веома захвалан. Мислим да нисте могли дати више него што сте дали” (Југословенски добровољци 1914-1918, Зборник докумената, 73-74).

Сећање на Сремски добровољачки одред

Рачуна се да је из укупног састава Сремског добровољачког одреда током кратко­трај­них операција у последњој одбрани Београда изгинуло и те­шко рањено око две трећине бораца; неки од аутора бележе да је од 340 (или 360) добровољаца, “колико их је дан раније у зору сту­пи­ло у борбу, 223 избачено из строја” (Р. Ристић, Наведени рад, 44).

Године 1931, кад је група преживелих бранилаца Београда прегла да књигом под насловом Агонија Београда у Светском рату остави траг о свом витешком ратовању на ондашњој северној гра­ници Краљевине Србије, објављен је и Списак официра, подо­фи­ци­ра, каплара, редова, добровољаца и жандарма који храбро па­доше у одбрани Београда 1914-15 (стране 542-568). На укупно двадесет седам стра­на уписано је око 1900 имена, оним редом како је које име сазна­вано и стизало до уредника. На том великом списку налази се све­га шест добровољаца; нема на том списку преосталих преко две­ста имена оних који нису преживели по­сле­д­њу одбрану Београ­да. Разлог томе налази се у чињеници да спискови доброво­ља­ца нису увек уредно вођени, а још мање су њихове старешине има­ле времена да их по имену упамте. Због тога се и могло десити да последњи старешина Сремског добровољачког одреда Живко Ке­зић забележи премало имена. Чак и кад говори о неком од добровољачких подвига, он записује само надимке или имена поје­ди­них добровољаца; празнину у својој причи он попуњава напо­ме­ном “не сећам му се имена”, или “не сећам му се презимена”.

Али, зато, незадовољан због заборава у који су последњи браниоци Београда потиснути, Кезић ће записати и следеће: “Једини видан споменик последњих браниоца Београда био је подигнут на капији престонице и на ондашњој капији наше Отаџбине, на Дунавжском Кеју, на месту њихове погибије, али је и тај споменик укло­њен и кроз коју годину ту ће бити нека дрвара, стовариште дасака или томе слично, а то знаменито место, на­шим поколењима оста­ће потпуно непознато и неразумљиво за увек. То би био страшан грех према заслугама и сличним жртвама које су овде пале и своје мученичке кости оставиле у место темеља своје Отаџбине и нове Престонице” (Ж. Кезић, Наведени рад, 136).

Тек 7. октобра 1995. године, Удружење ратних добровољаца 1912­-1918, њихових потомака и поштовалаца поставило је спомен-плочу добровољцима, браниоцима Београда. Речено је тада да се “чином откривања ове спомен­-плоче исправља једна неправда дуга осамдесет година; неправда забора­ва и занемаривања допри­носа добровољаца у ратовима против завојевача” (Наведени Добровољачки гласник, стране 101-105).

Илија Петровић / Васељенска ТВ

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

x

Check Also

Мозаик из Богородице Љевишке у Призрену, задужбине Немањића (Фото: Новости)

Жене у владарској династији Немањић

Ана Дукени је краља Радослава наговорила да се потписује на грчком, због ...

(Фото: https://pixabay.com)

ЛабрисИзбрис

КАКО ЛАБРИС УРЕЂУЈЕ СРПСКУ БУДУЋНОСТ Oвај текст један je поглед на оно ...