Припадници ђачког батаљона пред одлазак на ратиште (Фото: РТС)
Припадници ђачког батаљона пред одлазак на ратиште (Фото: РТС)

Српска војска у Великом рату

У тексту Бориса Субашића, преузетог из “Новости” а на Васељенској објављеног 11. јануара 2015. године, под насловом “Срби, народ који је жртвован”, наводи се податак Васе Казимировића (1921-1997) да је “од 852.000 војника, колико је Србија позвала под ратну заставу, погинуло на ратиштима или умрло од рана и епидемија 402.435 обвезника”.

Без намере да противречим иједној од цифара навођених у Субашићевом тексту, у наставку ћу исказати неке од резултата својих истраживања везаних за Велики рат.

Дакле:

 

Мобилизација

Српска војска мобилисана је до 30. јула, а после њене концентрације, из­ведене од 31. јула до 9. августа 1914. године, око 250.000 бораца распо­ре­ђе­но је у опе­ра­тивну војску а 150.000 у позадину, делом у кадровске пукове, де­лом у обез­бе­ђење према границама с Арбанијом и Бугарском (Vojna enciklopedija, друго издање, Београд , књига 9, 277). На моби­ли­зацијска места стигао је и велик број оних на које српска Вр­хов­на ко­ма­н­да у том тренутку није рачунала. Од њих је тада формирано нај­ма­ње шест прекобројних пукова, с око 25.000 бораца (Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, Бео­град 1927, књига I, 84, 94-99, 246). Током по­в­ла­чења српске војске према Јадранском мору, Први, Пети и Ше­сти пре­ко­број­ни пук налазили су се у саставу Тимочке војске, у њеној Ком­би­но­ва­ној ди­ви­зији I позива, Други прекоброј­ни пук III позива у Ужич­ком одреду Дунав­ске дивизије II позива, Трећи прекобројни пук у Дрин­ској дивизији I пози­ва и Четврти пре­кобројни пук у Дунавској дивизији I по­зива.

Још један преко­бројни пук с ознаком “Други” више пута се среће у са­ставу Ком­биноване дивизије, и он се разликује од Другог преко­број­ног пука III позива у Ужичкој војсци. То би значило да је прекобројних пу­кова било се­дам, с укупно око 30.000 прекобројних ратника, односно добро­во­љаца. При томе, небитна је чињеница да је у том тре­ну­т­ку, “сем неста­ши­це артиље­риј­ских ор­у­ђа и муниције, за рат недо­стајало и 120.000 пуша­ка”, те је део но­во­о­форм­љених јединица на самом почетку рата био ненао­ру­жан (Vojna enciklopedija, књи­га 9, 275).

 

Прва ратна година у Србији

Почетна аустроугарска офанзи­ва у Срби­ји сломљена је већ пре краја августа, а ослобођењем Шап­ца и Мачве, 24. августа 1914. године, са територије Србије проте­ран је и последњи непријатељски војник. Петнаестак дана касн­и­је аустроугарска вој­ск­а поново је прешла Дрину, да би се, нарочито од сре­ди­не окто­бра, надмоћнија и војнички и материјално, нашла у новој, снаж­ној офанзиви. Срби су се повлачили уз осетне губитке. Но, “у стал­ном го­ње­њу, преко рђавих и блатњавих путева, са комором која је каснила”, и не­при­ја­тељ је почео да малаксава. “Из саслушања мно­гих непријатељских бегуна­ца види се да су код непријатеља на­ступиле тешке прилике, и то како у по­гледу исхране и снаб­де­вања, тако и у физичкој исцрпљености њиховој. Да би се искори­стио овај моменат слабости код непријатеља, а морал и дух код на­ших трупа подигао”, војвода Радомир Путник (1847-1917) издао је 2. децембра наредбу Првој армији и трупама Ужичке војске да наредног дана, на левој обали Западне Мораве, енергично нападну непријатеља и принуде га на по­влачење. Српска офанзива “имала је ненадан успех. Аус­т­ри­ј­ски фронт био је пробијен и растројен. Поражена војска наже у панично бекство, немајући више нигде ни часа времена да се сп­ре­ми и одупре. Ова рудничка или колубарска битка најсјајнија је срп­ска победа у светском рату. Срби су заробили 323 официра и 42.215 во­ј­ника и огроман ратни материјал и сву су земљу, до последње сто­пе, очистили од непријатеља” (Владимир Ћоровић, Историја Срба, Трећи део, Београд 1989, 218). “Сем рањених и бо­лесних, 16. децембра 1914. године, Србија је имала нових 60.000 заробљеника… Број заробљених не­пријатељских војника био је већи од броја пешака-бораца целокупне срп­ске војске у то време” (Ђорђе Јеленић, Нова Србија и Југославија, Београд 1923, 337). “Нема више ни једног Аустријанца у Срби­ји”, ако се ту не ра­чу­нају 70.000 заробљеника (Моника Крипнер, Жене у рату : Србија у рату 1915-1918, Београд 1986, 39. и 57), могла је тада саоп­штити српска Врховна команда. Већ од самог по­четка ратних операција, али и током мирних месеци 1915. године, десе­та­к хиљада њих сврстало се у добровољце.

Победа је плаћена великим људским жртвама: из строја је изба­чено укупно 163.557 српских ратника, од чега 2.110 официра, 8.074 подофицира и 153.373 војника (Саво Скоко, Уз Успомене Војводе Мишића, Београд 1969, 357).

 

Краткотрајни отпор 1915

У ноћи између 13. и 14. ок­тобра, кад су Немачка и Аустрија већ уве­лико ратовале против Србије и Црне Горе, у рат улази и Бугар­ска. У међувремену, 5. октобра, савезничка Источна војска поче­ла је да се искрцава у Солуну, са прилично нејасним намерама.

На почетку ових ратних операција, срп­ска војска имала је 563.181 војника, подофицира и официра (Vojna enciklopedija, књига 7, 219-220). С обзиром на општу здрав­ствену ситуа­цију у Србији претходних месеци, према томе: и у вој­сци, стварном стању више одговара Јеленићев запис да се “у овом мо­менту убој­на снага Србије састојала на лицу места, сем ра­ње­ни­ка и болес­ни­ка, из 411.700 људи и 8.879 официра” (Ђ. Јеленић, Наведено дело, 339). И Марко Божовић тврди да је “бројно стање наше војске пред не­пр­и­јатељски напад у октобру 1915. године” у главу одговарало ономе које је представио Јеленић (Марко Божовић, Повлачење српске војске на јадранско приморје 1915-1916, Прило­г за пригодни зборник “Трновит пут Србије 1914­-1918”, Београд 1974, 226).

Ср­бија се опирала колико је могла, али све је то било мало. За десет дана аустроугарске и немачке снаге узеле су Бео­град, По­жа­ревац, Смедерево и Голубац, после чега су кре­ну­ле у наступа­ње према Крагујевцу. Недељу дана касније, 22. ок­тобра, аустроу­га­р­ска војска пре­шл­а је Дрину код Вишеграда, а до тога дана Бу­гари су већ били у Куманову, Штипу, Скопљу и Веле­су. Срп­ска вој­ска морала се повлачити према југу, а очекиване помоћи од фран­цуских и енглеских савезника, са солунског правца, није би­ло. За свега месец дана ратовања, непријатељ је био у Нишу и Кра­љеву, у Лесковцу и Крушевцу. Према подацима српске Врхов­не коман­де, у борбама у Србији од 5. до 31. октобра погинуло је 18.326, умр­ло од рана и болести 21.647 и заробљено 28.155 војника (Vojna enciklopedija, књига 7, 220).

Српска Врховна команда покушала је тада да своје снаге прикупи у околини Приштине и да се преко Скопља пробије према Грчкој у сусрет савезницима. По невољи, Источ­ном војском командовао је тада један не­за­интересовани францу­ски генерал, по имену Морис Сарај (1856-1929), који је у међувр­е­мену, не оба­ве­штавајући о томе српску страну, своје трупе повукао према гр­ч­кој граници. Тродневне тешке борбе усмерене на про­ла­з кроз Кача­ник, и даље према Скопљу и Солуну, показале су да је једина са­обраћајница са југом била пресечена и да савезничку помоћ отуд не треба очекивати.

Дотле, у току повлачења, опет према подацима српске Врховне коман­де, погинуло је, заробљено, умрло и нестало 138.600 вој­ника (Vojna enciklopedija, књига 7, 220). Српској војсци само је преостало, уколико не жели да се преда, да покуша пробој преко Арбаније и Црне Горе и избије на море. После саветовања с командантима армија, 24. но­вембра 1915. године, Врховна команда такву је одлуку и до­нела. Заједно са војском, на овај мучни пут кренуло је и око 30.000 аустроугарских заробљеника и око 200.000 избеглица.

Пошто је избио на Косово, немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен (1849-1945) зауставио је напре­довање, а његов начелник штаба, фелдмаршал Ерик Фалкенхајм (1861-1922), саопштио је: “П­о­што српска војска више не посто­ји, него постоје само њени бедни оста­ци, који су се разбегли у див­ље албанске и црногорске плани­не, где ће без хра­не и по овој зими, на­ћи своју смрт, то су преки­ну­те даље опе­ра­ције и неће се ви­ше из­да­вати коминикеи са балкан­ског ратишта” (Адам Стошић, Велики дани Србије 1914-1918, Београд 1994, 134-135; Vojna enciklopedija, књига 9, 307).

 

Према мору

И поред свих тешкоћа, Прва армија нашла се 25. децембра у околини Подгорице, Тимочка војска још се сукобљавала са слабим бугарским сна­гама између Струге и Елбасана, док су остале јединице већ биле прикуп­ље­не око Скадра. Према извештају Вр­хо­в­не команде српском војном иза­сланику у Француској, српска војска била је тада сведена на 2.350 официра и 110.000 војника, наоружаних са 72 топа, око 50.000 пушака, 173 митра­ље­за, 707 са­ба­ља и 1.700 карабина. “Напуштање целе наше територије ума­њи­о је дух наше војске и увећао број војника, који се је предао не­пријатељу” (Велики рат…, књига XIII 400). Дан или два касније, из енглеског генералштаба стигао је извештај да српска војска “представља снагу од једва 50.000 војника”. Срп­ски војни изасланик у Италији капетан Христић трудио се да демантује так­ве информације, али је, по свој прилици, са тим ишло тешко. Како се он и сам уверио “да све избеглице које долазе из Србије причају, да српске воjске и нема, да је анархија, да је све разбијено, растурено и т.д.”, Хри­стић је предлагао да се таквим причама стане на пут и избеглице које се укрцавају за Италију упозоре “да својим лакомисленим при­чањем не шкоде отаџби­ни” (Исто, књига XIII 402-403).

Врховна команда прихватила је Христићев предлог и од коман­данта при­станишта у Медови затражила да на погодан начин ути­че на избегли­це, уверавајући све “да је српска војска бројно јака око 120.000 људи, да се њен број с дана у дан увећава, а њена снага опоравља и уздиже и да нису да­ле­ко дани, када ће српска војска по­ново осведочити своју стварну вредност”.

Уочи Божића 1916. године, пошто се знатан број залуталих и изоста­ли­х војника прик­ључио својим јединицама, Врховна кома­н­да је саопштила “бројну јачину људства појединих армија”, како следи:

Прва армија 22.988, Трећа армија 29.758, Друга армија 15.092, Одбрана Београда 21.135, Команда трупа Нове Области 13.260, Тимочка Војска 26.400 и Резервне трупе 11.117 војника, што укупно чини 139.750 преживелих (Исто, књига XIII 424). И поред тога, Ћоровић ће записати да се “број српских војних ли­ца, која су успела да се спа­су, ценио на 120 000” (Вл. Ћоровић, Наведено дело, 222).

Милан Зеленика вели да “губитке српске војске од почетка непријатељске офанзиве па до укрцавања није тако лако установити. На­рочито је тешко установити однос погинулих, рањених, заробље­них и дезертиралих. Пре­ма подацима Главне интендантуре, који… изгледају највероватнији, број­но стање српске војске изно­си­ло је при почетку офанзиве у октобру 1915 године око 420.000 љу­ди. (»Рачуна се да је границе Црне Горе и Албаније пре­шло око 220.00 војника« – М. Божовић, Наведени рад, 226). На Косово је избило око 290.000 до 300.000 људи. Кроз Црну Гору и Албанију повлачило се око 220.000 људи, а пре­ко мора је пребачено 150.000 људи. Број грађанских лица, која су се са војском повлачила ка Приморју, износио је око 200.000 лица и спао је на неких 60.000” (Милан Зеленика, Рат Србије и Црне Горе 1915, Београд 1954, 518).

И даље: “Из Албаније је пребачено око 140.000 људи на Крф, 10.000 у Бизерту, у Тунис, и 4.000 се повукло за Солун… Према италијанским пода­цима, превезено је из ал­ба­нских пристаништа свега 261.000 људи, од ко­јих 193.000 људи ср­пске војске и цивилних надлештава. Према српским по­дацима… ови последњи би износили 152.000 љу­ди. Поред тога, Итали­ја­ни су превезли око 23.000 аустроугарских заробљеника који су преостали од 70.000, а који су се повлачили од Ниша за Јадранско Море” (М. Зеленика, Исто, 518).

Симо Поповић (1844-1921), војвода од пера, једно време црногорски министар, од 1916. до 1919. са свитом краља Николе боравио у емиграцији у Паризу, нуди друкчије податке: “Влада француска зна, као што је и краљ био обавијештен преко пуковника Бабића од Српског војног министарства, да је на Крф стигло 100.000 српских војника, а из Црне Горе Херцеговци 1350, Примораца 403 и Црногораца само 152” (Симо Поповић, С краљем Николом из дана у дан [1916-1919], Подгорица 2012, 113).

Било како било, само је један део ове мученичке колоне од око 420.000 љу­ди (М. Зеленика, Исто, 518) сти­га­о до морске обале, а 1. јануара 1916. године, српска вој­ска на­шла се на линији Скадар-Љеш­-Драч­-Ел­басан-Тирана. Пре­ма изве­шта­ју српске Врховне команде, преко Црне Горе одсту­пи­ло је 89.930, а пре­ко Арбаније 54.039 војника, што укупно чини 143.969 војни­ка. У борба­ма током октобра 1915. године погинуло је 18.326, од рана и болести умрло 21.647, а за­ро­б­љено 28.155 срп­ских војника. Док се одступало према Пећи и При­зрену, погинуло је, умрло, нестало и заробљено 138.600 војни­ка. У то­ку повлачења погинуло је и од глади и болести умрло 243.877 вој­ника и ци­вила који су се нашли уз војску; број ових других износио је око 200.000 (Vojna enciklopedija, књига 2, 717), с тим што међу њих треба сврстати и регруте. Међу умрлима налазило се и око 4.000 заробљених аустроугарских војн­и­ка. Ако се, пре­ма тим цифрама, зна за судбину ок­о 350.700 вој­ника, од уку­п­но око 563.200  – и мобилисаних и добровољаца! – колико их је било на по­четку ратних операција 1915. године (Vojna enciklopedija, књига 7, 220), могло би се за­кључити да је на путу до мора, у току целог повлачења, погинуло, умрло или нестало око 212.500 војни­ка. Но, ако се поверује подат­ку из истог извора да је почетком октобра 1915. године српска во­ј­ска бројала 420.000 војника (Vojna enciklopedija, књига 9, 307), што у потпуности одго­вара и Јеленићевој тврдњи (и Зеленикиној и Божо­ви­ћевој) о тадашњој “убојној снази” Србије (Ђ. Јеленић, Исто, 339; М. Божовић, Исто, 226; М. Зеленика, Исто, 518), број оних који су живи стигли до мора своди се на 70.000, тек нешто већу цифру од оне коју је при самом крају 1915. године саопштио енглески гене­ра­л­штаб. Исцрпљени напорним мар­шевима, глађу и болешћу, на Крфу је умрло још око 7.750 војни­ка.

Само поређења ради, дајемо овде и податке које је у једном сво­м ме­морандуму саопштила Делегација Краљевства Срба, Хр­ва­та и Словенаца на Конференцији мира у Паризу 1919. године, као доказ о “војном напору Срба, Хрвата и Словенаца у рату 1914­-1918”. Према том документу, Срби­ја је од 1. јула 1914. до октобра 1915. године, дакле до Макензенове офан­зи­ве, мобилисала укупно 707.343 човека, што је “представљало 24% од укуп­ног броја ста­новника, односно 40% од укупног броја мушког становни­ш­тва Србије”. Број погинулих и умрлих од рана и разних болести дат је по го­динама: 1914 – 69.022; до септембра 1915 – 56.842; за време по­влачења пр­е­ко Арбаније 1915 – 150.000; 1916 – 7.208; 1917 – 2.270; 1918 – 7.000 војника. Ови­м цифрама додато је 77.278 несталих за вре­ме повлачења пре­ко Арба­ни­је, за које се каже “да су сигурно помрли”.

Из свега тога следио је закључак “да је српска војска у овоме рату из­губила 369.818 људи, по­ги­нулих и умрлих од рана и болести, а да је то поло­вина мобилисаних људи”. Гу­бици осталог дела становништва у Србији назна­чени су у мемо­рандуму “према подацима аустријске штампе” и они су из­носили око 650.000 умр­лих у интернацији и заробљеничким логорима (Милан Ж. Живановић, О евакуацији српске војске из Албаније и ње­ној реорганиза­цији на Крфу (1915-1916) према француским докумен­тима, Историјски часопис XIV­-XV, Београд 1966, 242-243).

 

Реорганизација српске војске

На реорганизацију српске војске моке се дуго чекало. Указом од 27. фебруара 1916. године формиране су три армије са по две диви­зи­је старих имена (Моравска и Вардарска; Шумадијска и Тимоч­ка­; Дринска и Дунавска) и Коњичка дивизија. Укупна јачина тако преформиране војске износила је 6.025 официра и 124.190 војника (Vojna enciklopedija, књига 9, 313), односно 7.025 официра и 129.190 војника и подофи­ци­ра (Vojna enciklopedija, књига 8, 784), уз узгредну напомену да су коњи и мазге, за разлику од 6.000 мање или више “обрачунатих” људи, и у једном и у другом извору пописани без грешке. Херцеговачки, бокељски и црногорски добровољци укључени су у састав Друге армије (Андреј Митровић, У Светском рату, Историја српског народа VI-2, Београд 1983, 113) и, само захваљујући чињеници да су од Црне Горе до Крфа стигли “на реверс”, то су једини добровољци о којима је остао траг у срп­ској војсци на дан њене реорганизације. Сви остали добровољци, и они који су преживели арбана­шку голготу, и они који су се срп­ској војсци прикључивали кроз Црну Го­ру или до Драча и Крфа, без икаквог увида црногорске владе у тај чин, би­ли су разбацани по свим јединицама новостворених армија.

Недуго затим, да ли крајем маја (Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд 1984, 280) или од 21. ју­на до 5. августа 1916. године (Vojna enciklopedija, књига 8, 784), све српске јединице са Гол­готе сти­г­ле су морем до Солуна, без губитака. У логору на Халкидику на­шло се најпре до 127.000 љу­ди, да би касније, “у јуну­-јулу 1916. године”, тај број нарастао до 152.000 војника (А. Митровић, Србија у Првом светском рату, 281; А. Митровић, У Светском рату, Историја српског народа VI-2, Београд 1983, 113). Аутор не назначује са које је стране пристигло нових 25.000 војника, али се може претпоста­ви­ти да се, у најве­ћем делу, радило о новоопоравље­ним војницима са Крфа ил­и из Бизерте. У је­дном де­лу, били су то, опет, добровољци. “Када смо са Крфа пре­шли у Солун, чета је попуњена новим добровољцима из АустроУгарске” (Добровољци у ратовима 1912-1918, књига I, Београд 1971, 101), да ли бившим заробљеницима или повратни­ци­ма из Аме­рике, ма­ње је битно. Тек, “из Северне Америке су још 1916. го­дине стигла у Солун два транспор­та добровољаца – Хер­це­го­ваца, Црного­ра­ца, Бокеља и Личана (око 2000 људи) и укљу­чени су од­мах у једи­ни­це” (Vojna еnciklopedija, књига 8, 767). Друкчије речено, распоре­ђи­ва­њем “од­мах у јед­и­ни­це” избрисан је још један траг о добро­вољ­ци­ма у срп­ској војсци.

 

А било је добровољаца

Број до­брово­љаца у српској војсци током Великог рата износио је најмање 176.000, од че­га око 39.400 из Краљевине Србије (тачке 1, 2.  и 9) и око 136.600 са стране (тачке 3-8), како следи:

  1. најмање 25.000 у шест прекобројних пукова српске војске;
  2. 1.300 младих каплара из ђачке формације;
  3. око 50.000 пребега преко Дрине, Саве и Дунава, непо­сред­но пред рат и на самом почетку рата (Југословенски добровољци 1914-1918 – Србија, Јужна Америка, Север­на Америка, Ау­с­тралија, Француска, Италија, Солунски фронт, Збор­ник докумената, приредио Никола Поповић, Београд 1980, док. 215, 312), у коју цифру ваља укључити и пре­беге из Бачке, Баната и Срема;
  4. око 10.000 добровољаца из реда аустроугарских војника заробљених у Србији;
  5. око 37.800 добровољаца из исељеништва, највећим делом из преко­мор­ских земаља;
  6. око 3.500 (а можда и свих 4.000) добровољаца из руског за­ро­бљени­штва, који су на српско ратиште стигли Дунавом, с јесе­ни 1915. године;
  7. око 30.800 добровољаца из руског заробљеништва, који су ратовали на Добруџи и на Солунском фронту. Крајем 1915. године стигло је у Србију око 3.500 (Југословенски добровољци у Русији…, прилог III, 365), а на Солунски фронт још око 24.760 добровољаца (Илија Јовановић, Стеван Рајковић, Вељко Рибар, Југословенски до­бро­во­љачки корпус у Русији, Београд 1954, 139, 186. и 195). Из свега тога произи­лази да се добровољачки статус не може порећи овим двема последњим групама (28.260), као ни погинулим, онеспособљеним и неста­лим – највер­о­ва­т­није убијеним – (2.626), у укупном броју од око 30.880 до­бровољаца.
  8. можда и свих 2.000 припадника страних медицинских мисија у Србији, на Добруџи и на Солунском фронту;
  9. око 13.100 јабланичких добровољаца у Топличком устанку, од којих је 1.397 убијено, 2.500 интернирано (тамо, у интернацији, убијено је још 369 лица), а око 300 је учествовало у завршним опе­ра­цијама током солунске офанзиве (Добросав Ж. Туровић, Јабланички добровољци у Топличком устан­ку, Зборник радова са научног скупа одржаног у Кикинди 11. и 12. априла 1996. године, Београд 1996, 247. и 258).

Нешто више од по­ло­вине укуп­ног састава српске војске у завршним операцијама на Солунском фрон­ту, у његовом пробоју и постсолунској офанзиви чинили су добровољци:

  1. око 30.200 српских добровољаца из прекоморских земаља;
  2. најмање 25.700 добровољаца приспелих из Русије:

а. барем 1.000 преживелих добровољаца од оних који су у Србију стиг­ли Ду­навом с је­сени 1915. године (Pero Slijepčević, Nаši dobrovoljci u Svetskome ratu, Загреб 1925, 11);

б. 1.100 добровољаца послатих из Одесе 25. јануара 1917. го­ди­не (И. Јовановић, Ст. Рајковић, В. Рибар, Наведено дело, 139);

в. најмање 23.600 добровољаца приспелих из Русије од краја 1917. до 1. маја 1918. године (Исто, 186. и 195). У овој другој великој гру­пи налазило се 2.663 припадника Друге дивизије (приспеле у Со­лун 7. децембра 1917. године) и око 21.000 припадника Прве ди­ви­зи­је која је пристигла у Солун у три еша­ло­на: око 17.000 крајем јану­ара и 3.934 из Друге бригаде приспеле у две гру­пе: 29. марта и 1. маја 1918. године. Према устаљеној “ју­го­словен­ској” методологији, створеној да би се изишло у сусрет слове­на­ч­ким и, нарочито, хрватским интересима у новоствореној заједни­ч­кој Кра­ље­ви­ни Срба, Хрвата и Словенаца, из Русије је на Солунски фронт приспело св­ега око 12.000 до­бро­во­љаца. И даље, да би се трагови што више за­мр­сили, Vojna enciklopedija не саопштава колико је добровољаца ушло у са­став Ју­го­словенске дивизије;

  1. бар 1.300 добровољаца-Херцеговаца из црногорске војске, од око 1.700 колико их се нашло на Крфу 28. фебруара 1916. године, уочи реорга­ни­зације српске војске (Велики рат…, књига XV-1916. година, 64);
  2. преко 300 добровољаца из црногорске војске (Србобран, Српски народни лист и орган Савеза Сједињених Срба Сло­га, Њујорк, број 412, 31. август 1917) и око 800 Бокеља;
  3. око 2.500 добровољаца из масе од око 10.000 аустроугарских зароб­ље­ника у Србији прве ратне године (који су се до­бро­во­љ­но укључили у срп­ску војску, жандармерију, граничне јединице или неке цивилне службе);
  4. око 6.000 преживелих бораца из најмање шест прекобројних пукова почетног формацијског састава од око 25.000 вој­ни­ка (Велики рат…, књига XV, 7. и 17);
  5. око 1.800 Арбанаса из Есад-пашиног одреда (Благоје Илић и Мики Стаменковић, Југославија по вољи народа 1914-1918, Нови Сад 1990, 94); и
  6. преживелих можда око 14.000 добровољаца од укупно око 50.000 пребега из суседних српских крајева на самом почетку ра­та (Југословенски добровољци у Русији 1914-1918, Зборник докумената, приредио Никола Поповић, Београд 1977, док. 215, 298).

То значи да је од укупно око 140.000 војника у саставу српске вој­ске (Vojna enciklopedija, књига 8, 787), а можда и свих 150.000 – према неким дру­гим изворима, у про­боју Солунског фронта и у завршним војним опе­ра­ци­ја­ма за ослобо­ђе­ње Србије и Црне Горе и прекодрин­ски­х, пре­ко­сав­ских и прекодунавских срп­ских крајева учествовало нај­ма­ње 82.600 добровољаца, од тога око 76.600 из­ван Краљевине Ср­би­је, углав­ном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупацијом.

Саме по себи, ове цифре биле су српским војним командантима и срп­ским политичарима озбиљан и довољан разлог да се о до­бро­вољцима у срп­ској војсци не оставља премного трагова. И то­ком Великог рата, и по­сле њега.

Због тога, на све податке о бројном стању српске војске, нарочито на оне ко­ји се сматрају званичним, треба гледати с ве­ли­ком резер­вом, јер и Владо Стругар у тексту Југословенски 1. децембар 1918, Политика Београд, 11. децембар 1998, стр. 29, вели да је “српска вој­ска 14. септем­б­ра 1918, пред про­бој Солунског фронта, имала по спи­ску: 8.893 офи­цира и војна чиновника и 149.504 војника; од ово­га људства је 30.691 војник и старешина у расхо­ду”. На исти начин, с резервом, треба третирати и неке друге Стругарове податке, јер он у истом тек­сту твр­ди да “српска војска има седам дивизија, ко­је су 14. сеп­тембра 1918. бројале војника и официра, по списку: Коњичка – 4.140; Моравска – 14.747; Дунавска – 19.111; Дринска – 17.855; Тимочка – 15.564; Шумадијска – 16.195; Југословенска – 22.277”. И тврди још да су “све дивизије тога дана имале на лицу места – 86.376 војника и старешина, а остатак – у расходу”. Или, да буде јасније, од укупно 109.889 војника и старешина, 23.513 било је у расходу.

Наравно, са резервом треба гледати и на податке које износи потписник ових редова.

Илија Петровић / Васељенска ТВ

 

2 коментара

  1. Зашто „Велики рат“ !?! Зар није прецизније и боље написати – Први светски рат !!!

  2. Илија Петровић

    Када је тај рат вођен, звао се ВЕЛИКИ РАТ, понекад и понегде, врло ретко, СВЕТСКИ.
    Тако се звао и наредних двадесетак година, све док није дошло до новог великог светског сукоба, 1939-1945, названог ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ, за разлику од оног претходног коме је, зарад разликовања, дат редни број ПРВИ.
    Уосталом, и српски војни списи из Великог рата смештени су средином двадесетих година међу корице петнаестак обимних књига насловљених као ВЕЛИКИ РАТ И ОСЛОБОЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

x

Check Also

(Фото: Принтскрипт)

У последњих 5 година из Србије се иселило пола милиона људи а земља је задужена са још 10 милијарди евра

Београд – Александар Вучић обмањује јавност о задужености земље. Резултат његове власти ...

Кајл Скот (Фото: Јутјуб / Б92)

Скот нешто мути са шиптарима: Отишао у Приштину да би чуо „мишљење косовских званичника“

Београд-Амерички амбасадор у Србији Кајл Скот одржаће у Приштини неколико састанака са ...