Ноам Чомски (Фото: Адванс)
Ноам Чомски (Фото: Адванс)

Ноам Чомски: Циљеви и утицај америчке пропаганде – ратови и страх

Овај интервју са професором Ноамом Чомским, који доносимо ниже у нашем слободном преводу са енглеског, обавио је Давид Барсамиан, оснивач и директор Алтернативног радија у САД. Ми смо га нашли на Интернету под оригиналним насловом „Колатерални језик“, 24.7.2003.

* * *

Ноам Чомски (Noam Chomsky) је професор на Катедри лингвистике и филозофије на Масачусет институту. Аутор је многих књига – његове последње су: Сила терор и средњеисточне илузије, а књига о 11. септембру је међународни бестселер.

Барсамиан: Последњих година су Пентагон а после и медији усвојили израз „колатерална штета“ да објасне узгредну смрт цивила. То говори о употреби језика у обликовању и стварању људског разумевања догађаја.

Чомски: То је старо колико и историја. Нема много заједничког са језиком. Језик је средство људског међуодноса и комуницирања, па природно, и средство комуницирања идејне позадине догађаја. Али важније је да се овде језик употребљава у покушају да се обликују ставови и мишљења и постигне конформизам и послушност. Не изненађује да је ово настало у демократскијим друштвима.

Прво организовано министарство пропаганде названо Министарство за информације, било је у Британији за време Првог светског рата. Задатак му је био, како сами кажу, да се контролише свест света. Оно што их је нарочито интересовало била је свест Америке, свест америчких интелектуалаца. Мислили су да ако убеде америчке интелектуалце у племенитост британског ратног подухвата, амерички интелектуалци би могли успети да натерају у основи пацифистички расположено становништво Сједињених Држава, које с правом није желело да било шта има са европским ратовима, у психозу фанатизма и хистерије, која ће их одвести да се прикључе рату. Британији је била потребна подршка САД па је британско Министарство информација првенствено циљало на америчко јавно мњење и његове лидере.

Вилсонова адмиристрација је реаговала стварањем прве државне пропагандне агенције овде назване Комитет јавног информисања. Комитет је био брилијантно успешан, углавном са либералним америчким интелектуалцима, људима из круга Johna Dewey, који су стварно били поносни на чињеницу да је први пут у историји, према њиховом схватању, створен ратни фанатизам, не од стране војних лидера и политичара, већ од одговорнијих и озбиљнијих чланова друштвене заједнице, наиме размишљених инелектуалаца. А они и јесу организовали пропаганду која је у току од неколико месеци успела да окрене релативно мирољубиво становништво у запенушене анти-немачке фанатике који су хтели да разоре све што је немачко. Дошло се до ситуације да Бостонски синфонијски оркестар није могао да свира Баха. Земља је била у хистерији.

Вилсонова пропагандна агенција је имала људе као Edward Bernays-a који је постао гуру ПР индустрије за јавну рекламу и Walter Lippmann-a, водећег јавног интелектуалца у 20. веку и најпоштованије личности у медијима. Они су се широко користили својим искуством. Ако погледате њихово писање 1920-их година, видећете да кажу: научили смо из овога (искуства са агенцијом) да је могуће контролисати јавно мњење, понашање и мишљења. Овде је Lippmann рекао: „Можемо да произведемо сагласност средствима пропаганде“. А Bernays dodao: „Интелигентнији чланови друштвене заједнице могу да натерају становништво на све што желе“ помоћу онога што је назвао „инжињерством сагласности“. А то је „суштина демократије“, рекао је.

Ово је такође одвело подизању индустрије за јавне односе (ПР). Занимљиво је погледати на 1920-е године када је отпочела. Ово је период Taylorism-a у индустрији, када су радници тренирани да постану роботи, код којих је сваки покрет контролисан. Створио је врло ефикасну индустрију са људским бићима претвореним у аутомате. Бољшевици су тиме, такође, били врло импресионирани. Покушали су да то имитирају. У ствари, покушано је то свуда у свету. Али су експерти контроле мисли схватили да је не само могуће имати контролу „на послу“ већ исто тако и контролу „ван посла“. То је њихов израз.  Контролисати их „ван посла“ стварањем филозофије безнађа и узалудности, упућујући људе на површне ствари живота, као помодарску куповину и консумацију, а у основи – држећи их подаље од нас, да нам не сметају. Пустимо људе који треба да воде ствари да то чине без мешања масе становништва, која нема ништа да тражи на јавној сцени. Из тога се развила огромна индустрија која се простире од рекламе до универзитета, сви врло савесно посвећени схватању да се ставови, понашања и мишљења морају контролисати, јер је иначе народ исувише опасан.

Нарочито је упечтаљиво да се ово развило у демократскијим друштвима. Покушали су ово да копирају у Немачкој и бољшевичкој Русији, Јужној Африци и другде. Али је то увек остао сасвим изразито углавном амерички модел. Постоји добар разлог томе. Ако контролишеш свет силом, није тако важно шта он мисли и осећа. Али ако изгубиш способност да контолишеш народ силом, постоји већа потреба да контролишеш његово понашања и мишљења.

Тако стижемо до данашњице. Али данас јавност неће више да прими државне пропагандне агенције, па је и Реганова канцеларија јавне дипломатије, проглашена незаконитом, морала да наступи околишним путем. Оно што је узело њихово место биле су приватне тираније, стварно, системи великих корпорација, који играју улогу контроле мишљења и понашања, не добијајући наређења од владе, мада природно тесно повезани са њом. То је наш савремени систем. Врло самосвестан. Не морате много да нагађате шта они раде, јер су довољно љубазни да вам у својим индустријским публикацијама и академској литератури то кажу.

Тако кренете, рецимо, у 1930-е године, можда једном оснивачу великог дела модерне политичке науке. либерални Вилсонијанац, Harold Lasswell, написао је 1933. чланак насловљен „Пропаганда“ у Енциклопедији друштвених наука, обимно дело, у коме је била порука (а све ово је тачан цитат): „Ми не треба да подлежемо демократском догматизму да су људи најбољи познаваоци сопствених интереса.“ Они то нису – ми смо. И пошто су људи сувише глупи и незналице да схвате свој најбољи интерес, за њихово сопствено добро – а пошто смо ми велики хуманисти – ми смо принуђени да их маргинализујемо и контролишемо. Најбољи начин је пропаганда. Нема ничег негативног у пропаганди, рекао је. Она је неутрална као и ручка на пумпи. Можете да је употребите за добро или за зло. А пошто смо ми племенити и дивни људи, ми ћемо је употребити за добро, да обезбедимо да глупе и игнорантне масе остану маргинализоване и раздвојене од било какве могућности одлучивања.

Лењинска доктрина је скоро иста. Обе су врло блиске сличности. Нацисти су је такође прихватили. Ако читате Mein Kampf, Хитлер је био врло импресиониран англо-америчком пропагандом. Он је тврдио, не без разлога, да је она добила Први светски рат и заветује се да ће у следећој рунди Немачка бити такође спремна и развити свој пропагандни систем моделиран према овом у демократијама. Руси су га такође пробали, али је био исувише сиров да би био успешан. Јужна Африка га је употребила. И други све до данашњег дана. Али је он најизразитији у Сједињеним Државама јер је то најслободније и демократскије друштво, па је стога и много више потребно да се контролишу поступци и мишљења.

Можете то читати у Њујорк Тајмсу. Они су објавили занимљив чланак о Carl Rove-u, менаџеру председника (Буша) у ствари његовом инструктору, човеку који га учи шта да каже и ради. Чланак описује шта Carl Rove сада ради. Он није био директно умешан у планирање рата, али није био ни сам Буш. Рат је био у рукама других. Али његов циљ је да председника представи као моћног ратног лидера са оком на следећим председничким изборима, тако да републиканци могу да прогурају свој домаћи програм. И то је оно на шта се Rove концентрише, тј. смањење такса – они кажу због економије – а мисле на смањење такса за богате и друге програме које он није хтео да помене, који су скројени да користе врло малом сектору врло богатих и привилегованих, а са лошим последицама за гро становништва. Али много значајније – што није поменуто у чланку – јесте да се разори институцијална основа система социјалне помоћи; покушај да се елиминишу ствари као школе и Друштвено осигурање и све друго основано на идеји да људи брину један за другога. То је грозна идеја која се мора изгнати из народне свести. Идеја да треба осећати симпатију и солидарност, да би требало да бринете да ли саката удовица на другој страни града има шта да једе, то мора бити избачено из свести људи.

Сасвим је јасно да постоје огромне разлике у односу на Ирачки рат између јавног мнења САД и осталога света. Да ли то приписујете пропаганди?

Не може се поставити питање о томе. Кампања против Ирака почела је прошлог септембра. То је тако очигледно расправљано и у широкој публицистици, као напр. главног политичког аналитичара UPI, Martin Sieff-a, који је у свом дугом чланку описао како је то учињено. У септембру, што је био и почетак средње-изборне кампање за Конгрес, тада је почело и бубњање добоша ратне пропаганде. Имала је две константне теме. Велика лаж је била да Ирак представља непосредну опасност за безбедност Сједињених Држава. Ми морамо да их зауставимо сада, јер ће нас иначе они разорити сутра. Друга велика лаж је била да Ирак стоји иза масакра од 11. септембра. Нико то није рекао отворено; била је то врста инуенда.

Погледајете на испитивања јавног мњења. Она верно показују учинак пропаганде. Пропаганда се шири путем медија. Они је не припремају, они је само шире. Можете је приписати високим владиним чинбеницима или било коме другоме. Али кампања се врло брзо одразила у испитивањима. Са септембром и после њега око 60 одсто популације је осцилирало око веровања да Ирак представља опасност за безбедност Сједињених Држава. Сада већ пола становништва, данас можда и више, верује да је Ирак био позади 11. септембра и да су Ирачани били у нападачким авионима и да планирају нове нападе.

Нико други на свету не верује у то; нема земље где се Ирак сматра претњом њеној безбедности. Кувејт и Иран, иако обе раније нападнуте од Ирака, не сматрају Ирак претњом њиховој безбедности. Ирак је најслабија држава у том делу света, јер је захваљујући санкцијама, које су убиле стотине хиљада људи и где је вероватно око две трећине становништва на ивици гладовања – земља са најслабијом економијом и најслабијом војном снагу у том региону. Трошкови њене економије и њених војних снага су око једне трећине ових Кувејта, мада је његово становништво десет пута мање од Ирака – и увелико мањи од осталих земаља региона. Наравно, свако у региону зна да тамо постоји и једна суперсила, САД прекоморска војна база, Израел, који поседује стотине нуклеарних оруђа и масивне оружане снаге и потуно доминира свиме.

Али само у Сједињеним Државама постоји страх од било којег од ових веровања. Можете да пратите раст ових веровања са утицајем пропаганде. Занимљиво је да су Сједињене Државе подложне томе. Постоји позадина тога, културна позадина, која је интересантна. Али какви год разлози да постоје, Сједињене Државе се показују врло уплашеном земљом упоредно говорећи. Овде се плаши готово свега: злочина, странаца, скоро свега под сунцем. Могу да се дискутују и испитују разлози, али позадина је ту.

Шта нас чини подложним утицају пропаганде?

То је добро питање. Ја не кажем више осетљива на пропаганду; земља је више осетљива на страх. То је уплашена земља. Разлоге за то, савим искрено, не разумем, али они су ту и иду далеко у америчку историју. Вероватно има везе са освајањем континента, када су морали да униште урођеничко становништво; ропство, где сте морали да контролишете (ропско) становништво које је сматрано опасним, јер никад нисте знали када ће да се окрену против вас. Може да буде и рефлексија огромног обезеђења. Безбедност Сједињених Држава је изнад сваког другога. Сједињене Државе контролишу ову хемисферу, контролишу оба океана, контролишу супротне стране оба океана, никад нису биле угрожене. САД су задњи пут угрожене у рату 1812. године. Од тада оне само освајају друге. То је некако развило осећај да ће неко да се дигне и насрне на нас. И тако земља постаје врло уплашена.

Постоји разлог зашто је Carl Rove најважнија личност у (Бушовој) администрацији. Он је експерт за односе са јавношћу (PR) задужен за стварање имиџа. Тако можете да прогурате домаћи програм (републиканаца), остварите међународне политичке циљеве плашећи народ и стварајући утисак да ће моћни лидер да вас спасе од непосредног и претећег разарања. Њујорк Тајмс стварно тако каже, јер је врло тешко то сакрити. То му је као нека друга природа.

Хтео бих да прокемтаришете једну од нових лексичких конструкција „усађени новинари“.

И то је врло занимљиво. Интересантно је да су новинари спремни да то усвоје. Ниједан поштени новинар или новинарка не би хтео да себе опише „усађеним“. Рећи „ја сам усађен новинар“ је као да каже „ја сам владин пропагандиста“. Али и то је усвојено. И помаже да усади схватање да све што ми радимо је исправно и праведно, па стога ако сте усађени у неку америчку војну јединицу ви сте и објективни. Уствари иста ствар се показала у Peter Arnett случају. Peter Arnett је искусан и поштован новинар са многим позитивним резултатима.

Он је овде омрзнут баш због тога. Из истих разлога због којих је и Роберт Фиск омрзнут. Фиск је Британац, а Arnett пореклом са Новог Зеланда. Фиск је далеко најискуснији и најпоштованији средњеисточни новинар. Тамо је био врло дуго времена, показао се одличан, познаје тај регион, сјајан је репортер. А овде је презрен. Ретко видите једну његову реч. Ако је поменут то је да га оспоре. Разлог је да је сувише независан. Не жели да буде усађени новинар. Peter Arnett је осуђен зато што је дао интервју на ирачкој телевизији. Да ли је ико осуђен зато што даје интервју на САД телевизији? Не, јер то је дивно.

Напад на Авганистан у октобру 2001. породио је два од ових занимљивих нових израза и Ви сте их коментарисали. Један је био Операција „истрајна слобода“ и други „незаконити ратник“. У истини новина у међународном праву.

То је новина у послератном периоду. После Другог светског рата дат је релативно нови оквир међународном праву, укључујући и Женевску конвецију, који не дозвољавају схватање непријатељског борца у смислу који сте поменули. Можете да имате ратног заробљеника, али не постоји никаква нова категорија. У ствари поменути израз је стара категорија, из пре Другог светског рата, када сте практично могли све да имате. Али по Женевској конвенцији, која је установљена да формално криминализује нацистичке злочине, то је промењено. Тако су ратни заробљеници добили посебан статус. Бушова администрација, уз сарадњу медија и судова, вратила се у период пре Другог светског рата – када није постојао озбиљан оквир међународног права у односу на злочине против човечности и ратне злочине – и објавила не само да ће да води агресивне ратове, већ да ће да класифицира људе које бомбардује и заробљава у некакву нову категорију која нема никаква права.

А и то су прекорачили. Бушова администрација је узела право да овамо траспортује људе, укључујући америчке грађане, да их временски неограничено затвара без приступа њихових породица и адвоката и да их тако држи без оптужбе док председник не одлучи да је рат против терора – или како већ жели то да назове – завршен. То је заиста нечувено. А у неку руку је усвојено и од судова. И у ствари, они иду даље и од онога што некад зову Патриотски закон бр. 2, који још није ратификован. Закон је у Министарству правде, али је његова садржина „процурела“. И сада имамо два чланка о њему професора права и других у штампи. Закон запањује. Траже право да одузму држављанство, основно право, ако државни тужилац закључи – не морају да имају никакве доказе – дакле само закључи, да је нека особа на неки начин умешана у поступке који шкоде Сједињеним Државама. Морате да се вратите у тоталитарне државе да нађете нешто слично. Непријатељски борац је један пример. Третман ових људи – оно што се ради у Гвантанамо бази на Куби је груба повреда најосновнијих принципа међународног хуманитарног права после Другог светског рата, тј. од када су ови злочини формално криминализовани као последице нацистичких поступака.

Шта мислите о изјави британског премијера Тони Блера цитираној у „Nightline“-u, 31. марта: „Ово није инвазија“.

Тони Блер је добар пропагандни агент Сједињених Држава: Он је речит, реченице му имају смисла, очигледно свет воли како он изгледа. Он следи став који је Британија самосвесно заузела после Другог светског рата. За време Другог светског рата Британија је схватила – поседујемо пуно докумената о томе – што је било очигледно; Британија је била доминантна светска сила и то неће бити после рата – САД ће то бити. Британија је морала да изабере: да ли ће бити само још нека друга земља – или ће постати, као што су сами рекли, млађи партнер Сједињених Држава? Она је усвојила улогу млађег партнера. И то је била од тада. Британија је била малтретирана више пута на врло недостојан начин, а они мирују и трпе и кажу: „У реду, бићемо млађи партнери. Даћемо томе што се зове (војна) коалиција наше вековно искуство брутализације и убијања других народа. Ми смо добри у томе.“ То је британска улога. То је срамно.

Често се код Ваших предавања поставља питање „Шта би требало ја да радим?“. То чујете од америчклх слушалаца.

У праву сте, од америчких слушалаца. У Трећем свету то никад не чујете.

Зашто не?

Јер кад одете у Турску или Колумбију или Бразил или негде другде, не питају вас, „Шта бих ја требало да радим?“. Они вам кажу шта већ раде. Само у врло привилегованим културама људи вас питају „Шта би ја требало да радим?“ Све су нам опције отворене. Немамо проблеме са којима се суочавају интелектуалци у Турској илл кампезини у Бразилу или било шта друго слично томе. Ми можемо све да радимо. Али свет овде је трениран да верује: ми морамо да имамо нешто да радимо што ће бити лако и што ћемо врло брзо да свршимо, а онда ћемо да се вратимо нашим свакодневним животима.Али тако не иде. Треба да радите нешто чему ћете се посветити, предати и радити тако дан за даном. Тачно знати шта је то: то је васпитни програм, то је организовање, то је активизам. То је начин да се ствари мењају. А ви желите нешто као магичан кључ, што би вам омогућило да се сутра вратите и гледате телевизију? Нема чаробног кључа.

Ви сте били активан и рани дисидент у 1960-им против САД интервенције у Индокини. Сад имате перспективу како је било онда и шта се дешава сада. Опишите како се развијао отпор у Сједињеним Државама.

Постоји један други чланак у Њујорк Тајмсу који описује како су професори активисти против рата, а студенти нису. Не како је раније било, када су студенти били противратни активисти. Репортерка говори о стању око 1970. – и истина је – са 1970-ом студенти су били активни антиратни протестари. Али то је било после осмогодишњег рата САД против Јужног Вијетнама, који се до тада раширио на целу Индокину, који је практично уништавао читава насеља. У првим годинама рата – објављено је 1962. – авиони САД бомбардују Јужни Вијетнам, употреба напалма одобрена, хемијски рат за уништавање хране и усева, програми да се милиони људи натерају у „стратешка села“, у ствари концентрационе логоре. И све то јавно. Али нема протеста. Немогуће да нађеш некога да о томе разговараш. Годинама, чак и у либералним градовима као Бостону, немогуће је било имати јавни митинг против рата јер би га разбили студенти уз подршку медија. Било би потребно имати стотине полицајаца око говорника сличних мени, да би избегли са митинга неозлеђени. Протести су дошли после година и година рата. До тада је стотине хиљада људи било убијено, већи део Вијетнама разорен. Тада су почели протести.

Али све је то избрисано из историје, јер говори сувише много истине. Захтевало је године и године тешког рада многих људи, углавном младих, који су најзад успели да створе покрет протеста. Сада смо далеко иза тога. Али репортерка Њујорк Тајмса не може то да разуме. Сигуран сам да је репортерка врло поштена. Репортерка говори тачно оно што сматрам да је научена – да је постојао огроман противратни покрет, јер стварна историја треба да се избрише из свести људи. Не смете да научите да посвећен, предан рад може да оствари знатне промене у свести и разумевању људи. То је врло опасна мисао да је народ буде свестан.

Извор: Искра Бр. 1108, Birmingham, 1. септембар 2003.

13 коментара

  1. Comski, Comski, Comski, ko te ne zna …

  2. @mrak: hej ti tutumrak, napisi konkretno sta imas protiv Comskog!! Nisi nikad i nista porcitao o njegovom radu, niti i jednu njegovu knjigu niti i jedan njegov intervju. Licemeru, javljas se kad se iznosi istina o americkoj politici (najjprljavijoj na Svetu!), o njihovom degradiranom drustvu…gospodin Comski je Svetski poznat i priznat kao veliki americki intelektualac. A ti, tutumrak?

    • Ah, sad videh vas komentar na moj. Naime, Comskog smo detaljno radili na fakultetu, kao profesor jezika, lingvista je zaista odlican, radili smo po jednom od njegovih udzbenika, zaista je dobar na tom polju, semantika i lingvistika su njegovo podrucje. Naravno da smo ga koristili u toku celog studiranja, kao i mnoge druge engleske i americke „jezicare“.
      Medjutim, pratim njegov „rad“ na geopolitickom polju skoro 20 godina, i njegove cuvene intervjue „protiv“ zvanicnog „establismenta“, i, sve bi bilo u redu, da, posle mnogo godina kad malo zagrebes i cujes ostale prave i istinske protivnike zvanicne politike i drzave i njihova izlaganja, ne probijes povrsinski premaz i glanc Noama Comskog, koji je, inace, hazar, jevrejin, naravno i vrlo, vrlo „njihov“, odnosno on je, u pravom smislu reci, kukavicje jaje, umetnut da unosi uobicajenu zabunu i povrsinsko neslaganje sa zvanicnom politikom. Zato kazem, ko ne zna sta je i ko je Noam Comski moze mnogo da se prevari. Ima jos tih takvih koji su specijalno odabrani da budu u „drugom taboru“, a zaista su samo podmetnuti i rade svoj deo zadatka.

  3. Амерички интелектуалац светски познат а ради „против“ Америке?
    Ма све он каже на штету Америке, доживео је 150 година и сасвим слободно даје „негативне“ интервјуе …о Америци?
    Јесте ли икад мало дубље зашли у америчку пропаганду, политику и ратове, њену позадину, обухватање целог света, продор, уграђивање и развој тамо где падне?
    Е, тај пропагандни и ратни пир Америка мора да балансира. Како на политичком тако и на психолошком плану.
    На политичком пољу је тај демократски баланс, или бар један од њих, Бјукенен а могао би их још набројати…
    На психолошком плану је Чомски и …..
    Да би се пружио ослонац свим америчким савезницима, онда се уводе демократски интелектуалци који праве баланс. Не сме нико да писне, али Америка је толико демократска да један Американац сме.
    Остали поскоче са радошћу и прате га у стопу. Диве му се и кличу.
    Далеко од тога да ови људи нису рекли истину свету, али замислите када би се то догодило да Америци не одговара и не диже јој демократски рејтинг?
    Замислите колико дуго би се то догађало да штети Америци?
    Ови су људи паметни, знају, говоре а изнад свега – дозвољено им је.
    Ови су људи паметни да све кажу, али тако да не пређу границу и да не подрже никад и ниједног америчког непријатеља.
    Свету америчку краву нико не дира да је боли.
    Дакле, нашим интелектуалцима је овакав наступ као Чомском – ЗАБРАЊЕН!
    Од ЦИЈЕ!
    Схватате ли сада суптилну разлику између Американцима дозвољеног а другима цензурисаног ?
    Присетите се цара и вола.
    Симпатични су без даљњег, лепо зборе без даљњег…али!
    Такви не мењају ни свест ни свет.
    Ни лаж ни истину.
    Они балансирају и нивелишу најпрљавију пропаганду икад створену.
    Тако нешто могу да ураде само врхунски интелектуалци и због тога Чомски ужива „пуну“ слободу са веома истанчаним смислом за самоцензуру.
    А како је он врхунски паметан и образован човек, његова самоцензура за обичан народ је неприметна.
    Има још… како каже мој пријатељ Косовац…
    Најгора ствар коју смо могли да урадимо нам се догодила.
    Потценили смо СВЕ своје непријатеље.
    И добре и лоше.
    На пример, већина људи ће рећи да је Чомски изузетан и добар човек.
    Ја ћу додати
    …изузетан и добар човек тај наш непријатељ.
    Надам се да нико није отишао толико далеко у својим дивљењима да би Чомског сврстао у наше пријатеље или у непријатеље Америке?

    • Krez,ti nemas pojma sta je Comski i vidim da nikada nisi nista procitao o njemu a tek neku njegovu knjigu.On ne dobija nikakve intervjue na njihovoj televiziji jer otvoreno naziva Ameriku najvecom teroristickom zemljom a Izrael drugom po redu.On drzi predavanja po univerzitetima ili na poziv pravednih organizacija i institucijaVerujem da nikada nije bio na CNN posto je to stanica Neoliberala kao i ostale televizije Amerike.Vrlo pravedan i pametan covek kome skidam kapu!

      • Наноси штету Америци?
        Јел тако?
        Говори истину које се Америка боји?
        Јел тако?
        Па га уплашени Американци пуштају да држи предавања на универзитетима, али не и на ЦННу.
        Када ти схватиш шта се иза брда ваља, брдо ће те већ навелико затрпати.
        Такви паметни интелектуалкци и служе да стварају такве као ти.
        Читај ти поново мој коментар.
        Можда нешто и схватиш.

        • Najmoćnije oružje je........anestezija za robove

          Dobri si prokljuvio……..odličnog glumca………Čomskog…….!!!!!!!!!

        • Krez,budala ostaje budala i to potvrdjujes,coveka pratim vec 40 godina i znam stvari toliko dovoljno da mi jedan duduk kao ti daje savete!

          • Аћиме, највећи дудуци су аћими који верују америчкој пропаганди. Ни то ниси у стању да прокљувиш а већ 40 година дишеш то срање?
            Ако је Чомски заиста направио много Аћима у Србији, црно нам се пише.
            Да ти каже овај дудук нешто.
            Када Аћими у Србији схвате шта нам ради амбасадор америке, односно ЦИЈА, па се почну мало нелагодно мешкољити и спремати за шерпарење, онда ће ЦИЈА Аћимима пласирати Чомског уместо амбасадора.
            Само не верујем да си ти у стању то да схватиш.
            Ти ћеш први изаћи на улице да подржиш новог изасланика Америке.
            Вероватно си и у шерпе лупао са истим одушевљењем.
            Већ кад не схваташ не сери по мени и не вређај ме тако подмукло. Ја ти нисам крив и на крају….
            Ај не сери Аћиме.

          • @ Крез,
            Страни политичари и уметници дају разне изјаве, ми из Србије их тумачимо, разврставамо и за неке навијамо. То је све у нашој моћи. Да би неког испљували, мора да имамо разлог, образложење зашто тако радимо.
            За Чомског немамо разлог. Није тражио бомбардовање Београда, није сорошоид, нисам још затекао неку његову антисрпску изјаву.
            Као таквог, ти мене тераш да ја бљујем на Чомскког, фол „Не знаш ти какав је он, латинска премудрост“.
            Ја бих ти чак и то поверовао, али прво мораш да ме убедиш да имаш пророчке способности.
            А прва ствар да нешто са тобом и Чомским није у реду, је похвала теби од Мутавог. И ћорава кокошка нађе зрно, па и Мутави, али ипак коме Мутави каже да је у праву, мора да се замисли мало боље.

          • Изузетно добар проамерички политички пропагандни говор. Треба да будеш политичар, ако већ ниси свијо коске на клупи испред куће на неком сокаку.
            Замисли, ја знам да ти стварно то ниси хтео, али замисли да Американцима затреба неко тако виспрен, једноставан и течан, односно питак, као ти?
            Са колико би био срећан?
            Знам да ниси ни мислио о томе а ни тако, али некако ми личи.
            (схваташ ли сад како може да ти се подметне?
            То се зове криво гледање.
            Надам се да си прочитао оно доле.
            Не, аћим овог пута не заслужује тај труд који сам уложио пишући теби одговор.

    • Svaka cast Krez na ovoj detaljnoj analizi ovoga „prijatelja“ covecanstva. Naravno, balans im je vrlo bitan, a sama cinjenica da je i dalje u zivotu i nesmetano „kritikuje“ govori sve. Nikada ga niko od zvanicnika nije napao, nije opovrgao, nije mu uputio pretnju. Pametnom dosta.

  4. Косовац
    Ниси ти толико плитак као што се правиш мутав. И није ти први пут да се овако неправилно тоциљаш. Не треба теби та врста убеђивања нити доказа да сам ја пророк. Није твоје размишљање и схватање никад превише далеко од мога. Да си хтео, ти би антикоментарисао раније, али си натенане смишљао удар на Тачкастог. Удари га, заболи ме. Ако он не зна да се брани, нико га неће одбранити. Према томе, нема шта да те убеђујем. Ти тачно знаш шта сам написао и изјаве типа „он није сорошоид, он није тражио бомбардовање Србије…“ не прихватам јер немају никаквог значаја за да ли је неко против или не. Па није тражило 99% америчких интелектуалаца, оних који су то ипак ћутке прихватили јер им једноставно не треба такво експонирање, а поготово Чомском који је суптилна интелектуална громада таман толико суптилна да би и маму своју превео жедну преко воде, а не једног Косовца. Обрати пажњу на део када сам написао ко би дошао у Србију ако Америка процени да деловање амбасадора није довољњно…Има још…
    Ако оћеш да шамараш Тачкастог, шамарај брате али немој преко моје задњице.
    А то што се ти никако не сналазиш са мојим коментаром и мислиш савим супротно, заборави…Уопште ти не верујем.
    Пази сад да ти нацртам, што другима нисам никад хтео!
    Рекао сам „суптилна интелектуална громада“ а онда сам оно „интелектуална“ изоставио и пљуно само на „суптилна“. Да ти још цртам?
    Па добро!
    Чомски ЈЕСТЕ интелектуална громада и ако се мало дубље не упустиш у тумачење ових мојих речи, нећеш схватити шта ти говорим.
    А ја да мислим да си ти површан човек, сејао би ти антикоментаре да се чешеш. Не сејем, јер већ сам ти рекао. Ниси ти никада далеко од мојих схватања нити ја од твојих.
    И зато…ај не сери и ти овог пута.
    И немој да оштриш перо сада. Ја немам више мастила за ову тему.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

x

Check Also

Руске избеглице у Краљевини СХС

Београд-Октобарска револуција, руски грађански рат и коначна победа Црвене армије довели су ...

Фудбалска репрезентација Србије победила Костарику са 1:0

Казањ-Фудбалери Србије победили су Костарику 1:0 (0:0), у првом мечу Групе Е ...