(Фото: Видовдан)
(Фото: Видовдан)

Змај Огњени Вук, историјска личност са митском биографијом

Био је деспот без деспотовине, јунак без мане и страха, узданица без наследника. Величанствени и трагични последњи сев српског златног средњовековља. С њим се нико није могао равнати од зидина Беча до подно Крушевца, од Темишвара до иза Сарајева и Јајца. Поштовали су га у Бечу, Пешти и Стамболу, а дипломатски језик између тих моћних дворова у то време био је српски. Почива у сремском Купинову, где је и био његов двор.

Предање и народна песма зову га Змај Огњени Вук. Имао је две упоредне биографије. Митску и стварну. У митској биографији, он је натприродно антропоморфно биће, рођено са чудесним обележјима: „Није чедо чеда каквано су: вучја шапа и орлово крило и змајево коло под пазухом, из уста му модар пламен бије, матери се не да задојити.” А када се рањен враћао из љутих бојева, „змије њему биље донесоше, а виле му биље превијаше, а вук Вуку лиже ране љуте”.

Стварна биографија српског деспота Вука Гргуревића Бранковића, сина деспота Гргура Слепог и унука Ђурђа Бранковића, давала је основу за митску биографију. За двадесетак година, колико је био присутан на историјској сцени, углавном ратујући у војсци мађарског краља Матије Корвина, деспот Вук Гргуревић учествовао је са српским четама у десетак великих ратова. Показивао је нечувену храброст и ратничку вештину. Битке у којима је побеђивао углавном су биле у српским земљама које су освојили Турци. Његово јунаштво је код српског народа који је био у турском ропству будило наду да српска држава није баш сасвим пропала и да ће доћи време када ће Турци бити побеђени и протерани.

Манастир Гргетек

Како сматра Иларион Руварац, Вук Гргуревић рођен је пре 1439. као ванбрачни син Гргура Бранковића, сина деспота Ђурђа. Гргур, кога су Турци и ослепели, кратко је носио деспотско звање и при том се ослањао на Турке. Вук се први пут помиње 1458, када је са оцем и великом турском војском боравио у Крушевцу. Са турском војском залетео се у Срем, где их је потукла угарска војска Матије Корвина. Сматра се да је деспотску титулу, уз сагласност Турака, Вук преузео после очеве смрти октобра 1459. Под још неразјашњеним околностима, прешао је 1464. године у Угарску, прихвативши службу код краља Матије Корвина.

Српске ударне снаге

Мудри угарски краљ Матија Корвин схватио је да ће Турци, после заузећа Босне, напасти и његову државу. Није имао снаге да директно крене против Турака и сасвим их победи, него је против њих водио борбе на крајиштима, граничним просторима између двеју држава. Храбре и веште ратнике, који су му за такве борбе били неопходни, у значајној мери налазио је међу Србима. Због тога је позвао Вука Гргуревића Бранковића и 1471. године потврдио му деспотско достојанство, доделивши му велике поседе: Ириг и Сланкамен у Срему и Белу Стену у Западној Славонији. Двор му је био у сремском селу Купинову.

Деспот без деспотовине, Вук Гргуревић покушавао је на својим поседима, колико су му прилике дозвољавале, да као и његови преци гради задужбине. Предање каже да је његова задужбина Црква светог Николе у Сланкамену, али и фрушкогорски манастир Гргетег, који је, сматра се, име и добио по његовом оцу Гргуру.

У Срему, Банату и Бачкој било је у то време много српских насеља и доста Срба, па је Матија Корвин од њих формирао посебне српске јединице које су биле ударна песница угарске војске. Поред Вука Гргуревић, у угарској војсци били су још српски племићи Стеван и Дмитар Јакшић, синови војводе Јакше, који су од мађарског краља добили поседе око Мориша, где су се населили. У мађарској војсци као командант се истицао и Владислав Херцеговић, син Стефана Вукчића Косаче. Имао је поседе у Славонији и Срему, а његов је био и град Моровић. Уз раме са њима је био и војвода Милош Беломужевић, који је имао поседе у Бачкој.

У почетку, од 1468. до 1474, српска војска предвођена Вуком Гргуревићем Бранковићем хттпс://тхепиратебаy.орг/и осталим српским војводама ратовала је са мађарском војском против Чеха и Пољака, а онда је краљ Матија српску војску усмерио да ратује против Турака и турског султана Мехмеда Другог. Прво се краљ Матија устремио на Заслон, на десној обали Саве, на подручју данашњег Шапца. Подигли су га Турци 1471. Краљ Матија опседао га је тридесет три дана, а Заслон је пао 15. фебруара 1476.

После заузећа Шапца, деспот Вук је кренуо у Босну са 150 коњаника преобучених у турска одела, упао на пазарни дан у Сребреницу, која је била у саставу српске деспотовине. У Сребреници су српски ратници тада побили око пет стотина Турака, дошли до плена и спалили град. Затим је Вук заузео и опустошио Кучлат, онда, иако рањен у ногу, упао у Зворник. „Са огромним пленом вратио се Вук у краљев табор под Шапцем. Из Босне је довео велику множину српских становника и све их населио по српским местима.” Забележено је и то да је турског султана Мехмеда Другог заболео пораз у Шапцу који се као жаока забио у његово срце. Заузеће Шапца, као и остале походе деспота Вука, опевала је српска десетерачка песма.

После пораза у Шапцу Турци су брзо припремили одговор, изненада су упали у Банат и продрли све до Темишвара. Према Турцима се устремила војска деспота Вука и Дмитра Јакшића. Пресрели су турску војску коју је водио господар смедеревског санџаката Алибег Михалбеговић и до ногу је потукли. Тада је Вук заробио око триста Турака и појавио се са њима у табору краља Матије код сремског села Беркасова. Крајем исте године Вук је покушао да од Турака заузме Смедерево, престоницу његових предака, али у томе није успео.

Ратни походи Матије Корвина усмерили су се после тога према западу. Од 1477. до 1479. ратовао је против римско-немачког цара Фридриха Хабзбуршког. Војска се приближила Бечу, под чијим зидинама је краљ Матија разапео шатор. Српске чете предвођене деспотом Вуком удариле су на Доњу Аустрију, рушећи све препреке пред собом. Народ из доње Аустрије обраћао се краљу Матији молећи га да повуче своју војску, а за узврат ће они признати његову власт.

Српска војска деспота Вука затим се поново окреће против Турака. У одсудном тренутку битке на Хлебном пољу, коју је против Турака водио ердељски војвода Стефан Батори, када је хришћанска војска била пред поразом, умешали су се деспот Вук и Дмитар Јакшић. Турска победа тада је била преокренута у тешки пораз.

Новембра 1480. краљ Матија је упутио своју војску у Босну. Она се окупила под зидинама Јајца, у којем је тада била угарска посада. Одатле, испод зидина Јајца, војска — у њој и српске чете Вука Гргуревића — муњевито је кренула у централну Босну. Упали су у Сарајево, где су остали три дана. У извештају упућеном краљу Матији Корвину каже се: „Град дадосмо спалити, а благо пашино и што је у граду било, све узесмо и сву околину попалисмо.” При повратку Вук је поразио турску војску код Травника. И сто година после овога догађаја сарајевски Турци још увек су помињали Вуково име уз клетву.

Боравак деспота Вука у Босни и његове победе над Турцима биле су пропраћене одушевљењем код хришћанске раје која је на све одговорила песмом. Јавио се већи број десетерачких песама и легенди о деспоту Вуку и његовим јунаштвима. Неке песме су га суочавале са Ђерзелез Алијом, где су њих двојица одмеравали снаге. И ове песме су преживеле све до XИX века, а забележене су и неке где се деспот Вук јавља под именом Вук Јајчанин.

Ћирилична дипломатија

На јесен 1481. угарска и турска војска сукобиле су се на Дунаву. Битка се заметнула на шајкама, испод града Храма. Српске чете у угарској војсци, предвођене деспотом Вуком Гргуревићем, прешле Дунав и наносећи Турцима поразе и низу доспеле на југ чак до Крушевца, где су остале дванаест дана. Одатле се деспот Вук вратио назад и прешао Дунав, водећи са собом више од 50 хиљада Срба који су се населили у Банату и Бачкој. И овај догађај опеван је у народној песми.
Као по правилу, одмах после тога уследила је одмазда. Турци су изненада 1482. прешли Дунав и кренули према Темишвару, палећи и пустошећи простор између Тисе и Мориша. Пресрео их је деспот Вук са другим војводама, а већина турских војника била је усмрћена у борби.

Наредне године, 1483, опет у јесен, Змај Огњени Вук је поново био у Босни, на реци Уни, где је са својом војском пресрео Турке на повратку из похода у Крањску и Корушку, одакле су се враћали са богатим пленом и робљем. Заметнула се тешка дводневна битка. Вук је извојевао победу, а на хиљаде Турака остало је на бојишту.

И код Угара и код Турака Вук Гргуревић уживао је изузетно велики углед. Повераване су му чак изузетно осетљиве дипломатске мисије и у посредовању о миру између турског султана Бајазита Другог и угарског краља Матије Корвина. Сачувано је пет писама која сведоче о дипломатској делатности деспота Вука. Та писма потврђују да су се званични контакти између угарског краљевства и турске царевине одвијали на српском језику и да су две стране једна другој писале писма ћирилицом. И на султановом и на угарском двору постојале су српске канцеларије. Та писма сведоче да је, ступивши на престо 1481. године и заменивши Мехмеда Другога, Бајазит Други настојао да за себе придобије деспота Вука. Како каже Никола Радојчић, „нудио је Вуку једну област између турског царства и угарског краљевства у којој би он онако био потчињен Турској како су и раније били његови преци”.

Деспот Вук Гргуревић Бранковић је умро 16. априла 1485. године. Не зна се је ли погинуо у боју, или је издахнуо због рана или неке болести. Сахрањен је у Купинову у Срему. Био је ожењен Барбаром Франкопан са којом није имао деце.

Јово Бајић / Национална ревија

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: 
Како су Бранковићи незаслужено претворени у издајнике
У Раваници сахрањен највећи српски јунак свих времена?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

x

Check Also

(Фото: srbijadanas.net)

Приштина има црвене линије, а Београд?

Да ли власт која то не схвата заслужује да буде више и ...

(Фото: КМ Новине)

Тачијев саветник: Постоји прећутно признање само га је потребно формализовати

Окупиране територије – Адриан Арифај, саветник Хашима Тачија, тврди да потпуна нормализација ...