(фото: Новости)

Како је Тито прогањао Бранка Ћопића

Био је 26. март 1984. године. Бранко Ћопић излази из свог стана, ту негде око „Београђанке“, највише београдске палате, и одлази до хотела „Москва“. У ресторану на спрату наручује кафу и дуго гледа на Саву. Части конобаре, ваљда први пут, и то позамашном свотом…

– Који је повод? – питају конобари.

– Имам, верујте, велики разлог – одговара Бранко.

Силази до моста. Окреће леђа згради Централног комитета, прескаче ограду и стрмоглављује се на бетон. Сутрадан штур извештај у новинама. Нервно растројство… Нигде питања зашто… Зашто је Бранко Ћопић био први књижевник кога је после рата јавно напао син народа и народности, најауторитативнији човек земље, Јосип Броз Тито, проглашавајући за лаж његову наивну истину? Нигде питања зашто је Ћопић био једини писац с посебним досијеом у Градском комитету Савеза комуниста Београда као и у Удби, који је затворен тек почетком седамдесетих година прошлог века.

ОВО самоубиство надноси се, и данас, као нека мрачна сенка, над његовим богатим делом. Однео је у смрт многа питања. И своја, и наша.

 

Суданије Бранка Ћопића, како је Ратко Пековић назвао књигу о њему, почело је одмах на почетку. Југославија се опорављала од крвавог рата и првих последица разорне резолуције Информбироа и раскинутог загрљаја с Москвом. Земља се лагано опорављала, али су са опоравком лагано расле и многобројне привилегије оних који су засели да владају у име народа.

Те далеке 1950. године било је спарно лето, како иначе и данас зна да буде у Београду. Душко Костић, главни и одговорни уредник „Књижевних новина“, закључио је августовски број и кренуо ка родном Иванграду, не помишљајући о томе да ће најновији сатирични запис Бранка Ћопића „Јеретичка прича“ уздрмати сам врх нове државе. На аутобуској станици дочекали су га другови из Комитета и саопштили му да се првим аутобусом врати за Београд и да сутра увече у седам сати буде у редакцији. И ништа више. Успео је некако да стигне на време. Кад тамо, Ћопић. Спровели га до редакције. Ни он не зна ко их је и због чега окупио.

 

Око девет, ушла су два друга у кожним мантилима и стрпала их у црвени „бјуик“ са замраченим стаклима. Какве ли симболике, њихова, комунистичка, црвена боја и аутомобил симбол капитализма! Голи оток, прошло им је кроз главу. Неко их је оцинкарио ако су негде несмотрено неку лепу о Стаљину рекли.

АЛИ, уместо у Удби, нашли су се пред Ђиласом.

– А ти онако, Ћопићу! Твоја сатира и „Јеретичка прича“! Храна за малограђане, повлађујеш ситној буржоазији и чаршији… А и твоја литература, све сами сељаци, Јовандеке и остала сељачка братија, а где ти је Партија, ње код тебе нема… – Ђидо критикује, упозорава, чини то меко, ненападно, не строго и нарогушено, као више другарски.

– Сазнао си да Партија припрема акцију против привилегија, па си, да испаднеш храбар, први опалио. Као онај борац у рату који, не чекајући команду, испаљује први и тако открива положај… – и све у том тону.

 

Бранко се погурио, клима главом и онако скрушено цеди кроз уста:

– Јој, што паметно говориш друже Ђидо. Како си све то добро уочио. А ова моја глупа босанска глава не умије да све то разлучи… Како ти то добро видиш… – повија се и довија Бранко.

– Сад сматрај да је са овим све свршено – рече Ђилас Ћопићу.

Стеван Раичковић, Бранко Ћопић и Иво Андрић

Изашли су ошамућени. У ходнику Душко прошапта:

– Јефтино смо прошли!

МНОГО година доцније, у Херцег Новом, после свих Ђиласових страданија и затвора, негде после Брионског пленума, срешће се први пут од те августовске епизоде, бивши идеолог партије и бивши главни уредник „Књижевних новина“.

– Нико ме у животу није зајебавао као Бранко оне ноћи код мене у кабинету поводом „Јеретичке приче“ – биће прве речи које је Ђидо изговорио Костићу док су пружали руку један другом.

Ипак се на томе није све завршило, како је Ђилас обећао.

Најпре ће он и Моша Пијаде посветити две пуне стране „Борбе“ у одбрану од „пошасти“ зване Бранко Ћопић. Замислите, он се усудио да напише причу како један министар и његов помоћник летују у луксузној вили у Дубровнику са породицама и приде свастикама и још којекавим особљем, а успут спомиње и генерала и неког ударника. Али ни то им није било доста. Тој осуди придружиће се и важан функционер тог времена Душан Поповић, али и познати писци и критичари – Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Велибор Глигорић, Ото Бихаљи-Мерин и Милорад Панић Суреп.

Али ни то није било доста. На Конгресу АФЖ-а у Загребу оглашава се нико други до највећи син наших народа и народности, сам Јосип Броз. Нимало невино, нимало наивно.

 

ТИТО је у Ћопићевој „Јеретичкој причи“ видео алузију „на наше највише руководство“. Јасно је рекао да он лично такву сатиру неће дозволити, али и да писац неће бити ухапшен.

Иронијом судбине, у првим редовима седела је стара Личанка Соја, Софија, Бранкова мајка. Легенда каже да је храбра старица пришла маршалу и рекла му да њен Бранко није издајник. О томе у партијским архивским документима, наравно, нема ни речи.

Веселог Крајишника све то је одвише заболело и дозлабога уплашило. Стално је понављао реченицу: Што баш тешком артиљеријом на врапца!

Бранко Ћопић са породицом

Али Бранко не би био Бранко кад и овакве ситуације не би претварао у шеретлук. Текст Титовог говора из Загреба, у коме он каже да неће бити хапшен, исекао је из новина и залепио на врата стана. Канда, да подсети заборавне другове, нарочито оне у кожним мантилима, шта је рекао њихов вођа и учитељ, ако дођу да га ухапсе.

Уследили су дописи комитетима о Бранковој непоћудности… У његовој Босни, али и не само у Босни, почели су да га избацују из школске лектире. Око њега се лагано ширио празан простор. Почели су да га избегавају и најбољи другови. За сваки случај. Али неки други људи почели су да се врзмају око њега. А његов досије је био све дебљи. И партијски, у Градском комитету, и полицијски, у Удби. Пунили су га двадесет година.

У ЈЕДНОМ од извештаја о кретању Бранка Ћопића пише: „Онога дана када је у ‘Борби’ изашло саопштење ЦК СКЈ поводом Ђиласових чланака, Ћопић је увече у Клубу књижевника питао свакога ко је ушао је ли за Ђиласа или не. Непосредно после Пленума, међутим, пред извесним лицима је недвосмислено, али и прилично јасно, рекао: – Гадна је ова београдска клизавица. Ономад се умало не ђидну.“

Овим је хтео да каже како му је мало требало да пре Пленума „склизне“ по Ђиласовој линији, али се, ето, на време повукао… Ћопић је тих дана, уколико би га неко питао је ли за Ђиласа или не, обично одговарао: „Ја сам за Ђиду… али Веселиновићевог.“

У другом, са једног предавања новембра 1954, такође пише: „… Навео је пример како је у току рата на ослобођеној територији приказиван скеч ‘Јазавац пред судом’. Кад је почело представљање, председник одбора – сељак, попео се на бину и својим присуством тамо ометао је извођење програма. На примедбу глумаца да сиђе у масу није хтео, јер је он власт и треба да се осети ко је он. Тенденција му је била са овим примером да покаже рђаве корене при формирању Народне власти…“

А БРАНКО, уморан од својих сатира на рачун ситних буржуја, религије, попова, црквењака, хоџа, није хтео да затвори очи пред социјалним и политичким појавама у новој, његовој комунистичкој и праведној Југославији. У писму, насловљеном Вељку, највероватније Влаховићу, дрхтавом руком исписује: „Није ме мајка Личанка родила да пузим и превијам се и више волим да ме чак и анархистом назову, и дрским и безобразним човјеком, него ли књижевником без кичме, без достојанства и савјести.“

И тих дана у Клубу књижевника седео је једне ноћи сам самцит. Нико да га поздрави, а камоли да седне. Кад у неко доба наилази Андрић и право за његов сто. Прича нешто о Гетеу и љушти јабуку. Бранко га гледа у чуду и мисли да он не зна шта се са њим дешава и да је због тога сео. Кад у једном тренутку будући нобеловац процеди:

– Јебо ти таке шале, пиши романе, њих ионако нико не чита – рече Андрић.

Нико пре, а кажу, нико ни после није чуо Андрића да псује.

И почео је Ћопић да пише романе. Али авај, када је објавио „Глуви барут“, прошао је кроз исти партијски „топли зец“ као у време „Јеретичке приче“ и, коначно, 1960. је избачен из Партије.

„Јеретичка прича“ у „Књижевним новинама“ уз илустрацију Зука Џумхура / Фото Архив „Борба“

Живеће тако Бранко двоструки живот између пошалице и досетке и депресије, између славе најчитанијег, најтиражнијег и најпревођенијег књижевника и притиска државне апаратуре да сломи у њему трајне људске вредности. Тамо седамдесетих година прошлог века, у предговору „Башти сљезове боје“, упутиће нам опомену, коју тад нисмо разумели. Писцу су се указали црни јахачи, коњаници апокалипсе, авети разарања и пожара, неман која се спрема да све сатре – огњишта и кровове, детињства и цесте, села и читаве градове. Касно ће нам порука постати јасна – када је почео разорни рат и крвопролиће.

РЕВОЛУЦИЈЕ БЕЗ ОРУЖЈА

Ћопић је рођен 1. јануара 1915. године у Хашанима под планином Грмеч. Похађао је учитељску школу у Бањалуци и Сарајеву, а завршио у Карловцу, и Филозофски факултет у Београду. После рата неко време је био уредник дечјих листова у Београду, а потом постаје професионални књижевник. Сматра се једним од највећих дечјих писаца свог времена. Објавио је више од 50 књига приповедака, романа, поезије и дечје литературе. Превођен је на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, словеначки и мађарски језик. Био је члан САНУ и АНУ БиХ.

Био је носилац Партизанске споменице. Гостујући једном приликом у Студентском граду, спомињући споменицу Бранко је рекао:

– Е та моја генерација баш није имала среће. И прву и ову другу револуцију (сексуалну) дочекала је без оружја.

 

Иван Миладиновић / Новости

15 коментара

  1. Ето, на примеру Бранка Ћопића видимо колико је Ђилас био велики чувар Партије.
    Па онда није ни чудо што је Матија Бећковић мало, мало, па захтевао рехабилитацију Ђиласа. Ваљда је Партија неправедно запостављала Ђиласа, свог ревносног чувара, који је био чак спреман да за Партију и убије ако треба.
    Да је ту присутан Мутави, сада би он скочио на Бранка Ћопића, скрнавитеља антифашистичких бораца нарочито ЈБТ.

    • Ђилас је водио преговоре са Немцима у Загребу 1942. године да се удруже против четника.
      Ђилас је Барању дао хрватима.

      • Савршен текст, веома поучан, спасиба! Но недостаје осврт на паразите чифуте.
        Евреи польского происхождения ведь развалили 4 самых больших империи мира, которые до этого расчленили их еврейскую Империю Ржечь Посполиту – евреи развалили Германскую, Австро-Венгерскую, Российскую и Османскую Империи! Как развалили? Изнутри! – Месть!
        http://zarubezhom.com/may-1-2016.htm

  2. Онуфрије Велики

    Комунизам је највеће зло које се десило српском народу. А заправо ништа се није догодило случајно, или како је то објаснио Френлин Рузвелт: „Ништа се не догађа случајно. Ако се догађа, можете се кладити да је било планирано да се тако догоди“!!! У тој „случајности“ активну улогу одиграли су Срби, високи функционери КПЈ – Ранковић, Крцун, Стамболић, Чолаковић, Коча Поповић, Мајо и многи други. Они су слијепо следили директиве Дрезденског конгреса и „визионарске“ погледе највећег сина наших народа и народности, једног од највећих хоштаплера и превараната Другог светског рата. Успавани у привилегијама у стопу су пратили џелата и комунистичког диктатора, чије последице владања осјећају и данашње генерације Срба. Они који су „прогледали“ и који су то своје „просвећење“ испољили чекала је егзекуција, као Слободана Пенезића или Ћопића нпр. Неки су прошли „јефтиније“, као друг Марко нпр.
    Бранко Ћопић је прерано и доста несмотрено демистификовао лажни морал, а можда је то урадио и из увјерења да ће проћи без последица јер је био познати писац, хумориста. Међутим, многи су се препознали у Јеретичкој причи те је доживео брутални напад, као порука и наук другима. Велики писац је то платио сопственим животом тако што је „добровољно“ скочио с моста…
    Српске комунисте, изроде и полтроне најбоље је описао Танасије Младеновић, некадашњи познати партизански комесар, пјесник (1913-2003.), у изјави коју је дао 20.11.1989. године (доста касније од смрти диктатора). Он је у интервју „Погледима“ изјавио: “ Ми српски комунисти, објективно смо издали свој народ. Наглашавам – објективно, јер субјективно смо се борили стварно за неке друге циљеве и идеале. Данас се све своди на то да смо одиграли једну лошу улогу. Освештење је дошло касно. Код неких раније, код неких касније, а код неких, на жалост, ни до данас“.
    Нека је вјечна слава и хвала великом писцу у још већем човјеку Бранку Ћопићу!

    • Савршен текст, веома поучан, спасиба! Но недостаје осврт на паразите чифуте.
      Евреи польского происхождения ведь развалили 4 самых больших империи мира, которые до этого расчленили их еврейскую Империю Ржечь Посполиту – евреи развалили Германскую, Австро-Венгерскую, Российскую и Османскую Империи! Как развалили? Изнутри! – Месть!
      http://zarubezhom.com/may-1-2016.htm

    • Мала исправка, он нам се још дешава, само је променио облик.Само, хвала Богу, има још Ћопића да га разобличавају.

  3. Бранко Чопић је био разочаран у Брозов режим и потпуно усамљен у својој спознаји о правој истини и фаталним последицама његовог антисрбског режима. Несрећан и сам, убио се у центру града у знак протеста. Слаба корист од тога. Боље да се обрачунао са својим друговима, како доликује борцу.

  4. Tacno, spoznaja istine, prave, a ne one lazne predstavljane narodu o „ljubicici beloj“ i „ljubicici plavoj“, (bljuaaaa, ne mogu dovoljno da se izbljujem), spoznaja o kompletnoj izdaji nase zemlje, prodaje bolje receno, sistematskom trebljenju svih koji nisu odgovarali „ljubicici plavoj“ i cuvenim „drugovima“, citaj najgorem olosu i sljamu koji je bez ikakvog obrazovanja, posle nocnih kurseva zaposeo po foteljama, prodao se i poceo da ubija sve sto mu nije odgovaralo a pri tom uzivao, bila je kobna za njega. To ti je ko Pavka Korcagin, znamo kako je zavrsio posle onolike zrtve za otadzbinu. Samo, Branko Copic nije mogao da zivi sa tom spoznajom, to je bilo suvise strasno za njega, na zalost. Mi smo se do sada navikli na raznorazne ljubicice, faraone, supermene, svemocne i svite njihove, ali, vidimo da ljudi sve vise pucaju, i figurativno i bukvalno, stoga ne cudi sto je on tada otisao u smrt, razocaranje je bilo strasno.
    A srpski dzelati su stvarno bili najgori, olos, sljam, bitange i fukare bez morala, svesti, savesti, najgori otpad koji je svoje cinkario, lovio, hapsio, ubijao, slao na Goli otok. Ovi ostali su se cuvali, nisu se trebili kao ove nakaze ovde. Plus dodajte tome da je veliki broj tih drugih ziveo u Srbiji i Beogradu, pa je jasno kakvo je izivljavanje bilo. Niko nije smeo da pisne.

  5. Najmoćnije oružje je........anestezija za robove

    OGLAS:

    Dajem……..sve Srbe demokrate…………za jednog srpskog SKOJEVCA……..!!!!!!!!!!

    ŠIFRA: Ne podnosim smrad…….!!!!!!!!!!

    • @ Najmoć….,
      Слаба ти је трговина, дајеш говно за лајно.
      Једино што вреди, то је што се врши промет.
      Када будеш савладао науке као ЕУ, да продајеш говно, а сви да се побију купујући, тада се јави. Или да забраниш бесплатне пластичне кесе. То је наука.

  6. Beskrajno hvala za ovo podsećanje na mučenika, jednog od najvećih pesnika,književnika novijeg Srpskog doba. Na Branka Ljudinu sa srcem ko Grmeč velikim.
    Predrag Galić

  7. Хахаха отаџбина крвари, темељи се љуљају, све се распада, а господа дискутују да ли је Тита прогањао своје другове. Замазујете очи једни другима, друг је Тита мртав већ скоро 40 год и представља неисцрпну тему за испирање уста, кад ништа друго не смете ни да мислите.
    Како се вама лако управља, као бициклом. Не пада вам на памет да дискутујете и мислите како да се спашавате, ослобађате, да радите нешто, јок, негу удри ме до зоре Тита па Тита.

    • @ туризам,
      Немој да си на крај срца, пусти нас да се мало релаксирамо јебавајући Титу и комуњаре. А и ове Српске титоисте (знам да ти ниси) да мало деранжирамо и подстакнемо њихову жал за времена када су дрмали са Братство-Јединство.

    • Jebo te Tita…bio je tito ne tita…ušla ti kita

  8. Слободно наставите. Они килави Пољаци шта су учинили од државе од кад је пропао комунизам, а гле ви? Док се други грабе да нешто остваре, направе, напредују, ви дркајте о другу Тити и Бранку Ћопићу, Ћиласу и Компартији док сте живи.
    Само ме чуди да ли вам је жао где вам деца и унуци расту и да ли им ту видите било какву перспективу? Ако не видите, онда хитно и децу научите да и они дркају о другу Тити, да и њима прође живот улудо.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

x

Check Also

Амфилохијев брат у екуменизму, језуита и јеретик Франциско (или Франческо) избацио нову јерес, "Бог не може бити Бог без нас"- ђетића (виђу двије јуначине, виђу љепоте) Фото: http://www.vaseljenska.com/vesti/srbija-ocekuje-invazijy-25-hiljada-katolika/

Амфилохије, портрети из младости

Подгорица – Нема података ни да је служио за физички и ментално ...

Психолошке белешке (29)

Антисрбско понашање југословенске власти, не само да је слично, већ се по ...